Amnezija i nostalgija

Mitja Velikonja: TITOSTALGIJA (8)

„Titostalgija“ je naslov nove knjige slovenačkog kulturologa Mitje Velikonje. Kod nas je upravo objavljena u biblioteci „XX vek“ u prevodu Branke Dimitrijević. Zašto je Josip Broz Tito i dalje toliko popularan među narodima i narodnostima bivše Jugoslavije čak i trideset godina nakon smrti? Da li je reč o brendu na kome se dobro može zaraditi novac, ikoni popularne kulture? Šta je mit a šta stvarnost? Ovo su samo neka pitanja na koja odgovore traži ova zanimljiva knjiga čije delove prenosimo.

Bilo kako bilo, u pogledu kolektivnog sećanja stvari su u postsocijalizmu veoma specifične jer su ta društva prošla kroz disruptivni proces raznih tranzicija – iz socijalističkog političkog sistema u parlamentarni, iz državno-planske ekonomije u neoliberalnu-turbokapitalističku, iz komunističkog (inter)nacionalizma u većinom nove etnocentrizme, evrocentrizme i okcidentalizme, u jugoslovenskom (sovjetskom, čehoslovačkom) slučaju i iz višenacionalne federacije u nacionalne državice i razne paradržavne tvorevine. Vratolomne revizije bliže istorije, nove ekskluzivističke ideologije, planske amnezije – sve to kod ljudi uzrokuje ne samo krizu identiteta nego i ozbiljne lomove u njihovim narativima uspomena, kako ličnih tako i društvenih.

Nostalgija je jedna od najčešćih diskurzivnih konstrukcija u razvijenim društvima, ona je na neki način inverzni i u isti mah integralni saputnik savremenih progresističkih ideologija, odnosno obuzetosti budućnošću. Što je razvoj brži, u što većoj meri promena postaje jedina konstanta, što je budućnost više nepredvidljiva i nesigurna, sve je više raznih digresija, eskapada, vraćanja u prošlost. Naime, društveni procesi uvek su u sebi protivrečni, nikad pravolinijski. Modernizacija je stvorila „ispravnu“, samoutemeljujuću tradiciju; progresizam je podsticao pasatizam; umnoženi prezentistički krajevi istorije, ostvarivanja hiljadugodišnjih želja i sl. neminovno stvaraju nove utopije; ali, amnezija i pogromi nad minulim pobuđuju nostalgiju. I to takoreći svuda oko nas, u raznim oblastima društvenog života. Ako je Tofler (Toffler, 1970) sedamdesetih godina govorio o „šoku budućnosti“, onda danas opravdano mogu da govorim o „nostalgičnom šoku“.

Nostalgija je danas postala pojam ropotarnice koji se koristi krajnje neselektivno, površno, i zato zavređuje preciznije određenje. Prema Fredu Dejvisu (Davis), autoru prve sociološke knjige o nostalgiji, reč je o „prijatnoj, gorko-slatkoj vrsti tuge“ (1979, 14) odnosno o „tugom pomućenoj radosti“ (Ibid., 29). Rodžer Kardinal (Roger Cardinal, 1994, 93) tvrdi da „ je to gorko-slatka čežnja koja seže s onu stranu prostora i vremena“, a Kristofer Laš (Christopher Lasch, 1991, 83) kaže da „nostalgične predstave prošlosti bude vremena koja su zauvek izgubljena, i zato su bezvremenske i nepromenljive“. U suprotnosti s istorijskim sećanjem ili nasleđem, koji bude kako pozitivne tako i negativne epizode, nostalgija je očišćena od ovih poslednjih: ona je „uspomena minus bol“. Bojm kaže da „nostalgičnu čežnju određuju gubitak nekadašnjeg objekta želje i njegovo premeštanje u vremenu i prostoru“ (2001, 38); to je „bol zbog vremenske udaljenosti i premeštanja“ (Ibid., 44). Za Malkolma Čejza (Malcolm Chase, 1989, 133) suština ove pojave je „nostalgija za prošlošću koja sama po sebi nije bila nostalgična: za prošlošću bez iskorišćavanja, konflikata i nesigurnosti“. Međutim, Sjuzan Stjuart (Susan Stewart), autorka još jedne sjajne studije o tim fenomenima, odlučno tvrdi da „je nostalgija – kao i svaki drugi oblik narativa – uvek ideološka: prošlosti za kojom ona traga nikada nije ni bilo drugde osim u narativu“ (1993, 23). Ja definišem nostalgiju kao kompleksnu, diferenciranu i promenljivu, emotivno nabijenu, lično ili kolektivno, (ne)instrumentalizovanu priču koja na binaran način veliča romantizovana izgubljena vremena, ljude, predmete, osećanja, mirise, događaje, prostore, odnose, vrednosti, političke i druge sisteme, i istovremeno – u oštrom kontrastu prema manje vrednoj sadašnjosti – žali zbog njihovog gubitka. To je žal za nepovratnim gubitkom prošlosti, čežnja za njom a često i utopijska želja i nastojanje da se ona vrati. Nostalgiju – tu „romansu s nesrećnim krajem“, „tužnom ljubavlju“, „gorkim slavospevom slatkoj prošlosti“, koncizno rečeno, tu „retrospektivnu utopiju“ – obeležavaju dva suprotstavljena elementa: lepe uspomene na idealizovano juče u poređenju s inferiorizovanim danas, i gorčinu zbog toga što su ti pastoralni tempi felici nepovratno prošli.

Nastavlja se