Aprililili planovi

Ranije, kad se radilo ape-drape, u decembru se prepiše plan od prošle godine, uveća se za objavljenu inflaciju i mirna Bačka. Ali, kako da se prepiše prethodni plan koji je promašio totalno. Onda je sigurnije da se sačeka završni račun, da se zna kako je stvarno stanje stvari, da se sagleda koliko se kome duguje, šta sve nije realizovano, koliko je više zaposlenih kojima treba naći neki posao i kakav je sastav mesnih zajednica, da bi se nekima slavina malo zavrnula, a nekima odšrafila. Nije ni sve jedno čiji je kum, ili školski drug, otvorio novo perspektivno preduzeće sa velikim iskustvom u obavljanju svih poslova. Ponegde se promenio direktor, a to baca sasvim drugačije svetlo na razvoj događaja.

Neki gradonačelnici kriju, a neki su i javno priznali, da od njih isključivo zavisi koji će direktor javnog preduzeća biti uspešan, a koji ne. Kad bolje pogledaš – tačno. Ako se nekom daje i šakom i kapom, opraštaju i prikrivaju greške i promašaji, a obični rezultati preuveličavaju u ekstremno dobre, onda je dotični direktor vrlo sposoban rukovodilac i odličan organizator. Takav je budući bitan kadar i za bilo koju drugu funkciju, pod uslovom da se ne promeni predsednik i stranka na vlasti. U suprotnom mrka kapa.

U javnim preduzećima su se dosetili da može da se radi i rebalans plana. Ako može budžet da se svaki čas rebalansira, što ne bi mogao i plan. Pa i budžet je samo običan plan sa specijalnim nazivom. Najlakše je planom pratiti poslovanje. Planiramo jedno, radimo drugo, a onda rebalansom plana sve to napeglamo.

Posebno su interesantni planovi održivog razvoja. Dakle, ne radi se o običnom razvoju, nego onom specijalno održivom. U takvom planu se iskaže izvanredna kreativnost državnih službenika po principu „kako mali Mikica“ zamišlja razvoj opštine. Plan se nahvali, usvoji i ostavi ispod donje police u arhivi. Možda nekad zatreba. Tako se mi održivo razvijamo već godinama. Čudo nismo i Evropu prestigli. Neki vickasti kažu da nas baš ta Evropa i sprečava da se razvijamo, jer se plaše da ih ne pretrkamo, pa da mi budemo razvijeniji od njih. Zato nam nameću i podmeću razne nemoguće zadatke, da se oko njih mlatimo i trošimo snagu.

I tako mi planove donosimo sve kasnije i kasnije, sve dok se oni najmudriji ne dosete da je najbolje da se plan za tekuću godinu donese u novembru. Onda nema promašaja. Ako predvidimo da treba uraditi ono što je već urađeno, bolje od toga ne može. Takav plan bi omogućio onima što odlučuju da smišljaju na licu mesta, dan za dan, šta im valja činiti, a to doprinosi mnogo većoj kreativnosti, nego poštovanje nekog sterilnog plana. Znači, ni prvoaprilski planovi nisu vrhunac planiranja.