Blohov Duh utopije

Stari poredak Evrope poljuljan je i nalazi se pred padom. Čitava jedna generacija stoji na zgarištu prethodnog stoleća gledajući u neprozirnu budućnost.

Tog leta 1918. pojavljuje se kod izdavača Verlag Duncker & Humblot knjiga mladog autora koja će izazvati velike polemike – Duh utopije / Geist der Utopie. Ernst Bloh nakon svoje promocije susreo je velike teoretičare društvenih teorija – Georga Zimela, Đerđa Lukača, Maksa Vebera. Ali nemački univerziteti su mu izgledali uski, jer je on rado ekspresivno mislio, nemački i dijalektički, i promišljao više Marksa nego Hegela.

Godine 1917. otišao je sa suprugom u Askonu gde je nastala knjiga koja je neka vrsta revolucionarnog spoja eshatologije i Monte Verite. Sto godina nakon njenog prvog objavljivanja pojavljuje se Duh utopije (Suhrkamp, 2018) u svojoj prvobitnoj verziji, koje je Bloh za docnija izdanja preinačavao. Knjiga je i danas uzbudljiva i provokativna, ne zbog svog sadržaja, već na način na koji je ona napisana. Blohov jezik je ekspresivan i ekspresionistički ujedno.

U ovoj knjizi su tragovi celokupnog Bloha – njegovog monumentalnog dela Princip nada / Prinzips Hoffnung, konturama bogati istorijski momenti i spojevi između utopije i proroštva. I ima nečega poput Bloh na privatan način, pasaži o spoju muškarca i žene. Knjiga je posvećena Blohovoj supruzi Elze fon Stricki, gde je sjedinjena spiritualnost i seksualnost.

Mladi Bloh zacelo je imao druge ideje: on je nastojao na jednom naučno-teorijskom sistemu koji je trebalo da u senku baci njegovog uzora – Hegela. Ali došao je Prvi svetski rat. Iz Blohovog projekta nije nastala politička utopija, već jedna metafizička knjiga koja reflektuje ideje jedne apokalipse i novog sveta. Čovek treba svoju sposobnost za utopiju da koristi. Kako taj svet treba da izgleda, Bloh nije želeo da eksplicira.

Odlučujući za njega je bio fakt da su ljudi sposobni da veruju da su kadri da stvore bolji svet. Bloh je u svoj misaoni model integrisao novozavetnu knjigu Otkrivenja Jovanovog, verujući da će na toj osnovi moći ljudima da pripiše Bogu slične odlike.

Konkretne nade Bloh je imao u Rusku revoluciju koja je počela samo nekoliko meseci ranije. Očito je od utopije očekivao više no samo nadu da će ujutro da lovi ribu, popodne divljač, a uveče da filozofira. O užasima staljinizma Bloh nije mogao da sluti. Sa aspekta teorije o politici Blohovo delo nije izazvalo relevantnu debatu.

Ovaj furiozni filozofski prvenac inicirao je i etablirao pojam utopije kao filozofske kategorije. Ta tema je Bloha do smrti ispunjavala. Možda ne postoji druga knjiga u istoriji nemačke intelektualne istorije koja bi se po meri furioznog početka mogla meriti sa Blohovim Duhom utopije.