Bolnica na kraju Beograda

Tog dana u dvorištu bolnice studenti psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu čistili su krug između paviljona, sadili cveće, oslikavali zidove. „Našli smo gomilu đubreta, konzervi, polomljenog stakla i nekoliko mrtvih ptica – od golubova do gavranova“- priča Aleksandar Dimitrijević, docent na psihologiji. On je pune četiri godine radio na E odeljenju bolnice kao psiholog.

– Kad sam otišao da radim na fakultet, počeo sam studente da dovodim ovde jer mislim da studenti psihologije treba da vide šta ih čeka jednog dana. Iz svake generacije se izdvoji jedna grupa koju to toliko potrese, tako da odmah hoće nešto da rade ovde“ – kaže Dimitrijević koji je sa svojim studentima pokrenuo akciju „Čovek je čoveku lek“, želeći da jun mesec pretvori u Mesec borbe za mentalno zdravlje. „Želja nam je da tim nazivom naglasimo da je ljudski kontakt ono najvažnije što je potrebno da bi psihijatrijskim pacijentima moglo da bude bolje“ – priča Dimitrijević. „Naša psihijatrija funkcioniše na stari način. Dakle – smeste čoveka u bolnicu, daju mu velike količine lekova i čekaju da nešto dođe. Ranije se to učilo i na fakultetu – da je psihijatrija davanje lekova. Nikada nije bio profesor psihijatrije neko ko se bavio psihoterapijom. Kad ovi klinci budu većina, oni će to promeniti“- kaže Aleksandar.

Sa studentima je i Dragan Jugović, predsednik Udruženja korisnika psihijatrijskih ustanova “Duša”. Dragan je onaj koji im često razbije tremu po dolasku u bolnicu – ispriča nekoliko viceva iz svog bogatog repertoara. Kažu da zna preko 2000 viceva.

Ima 42 godine i leči se, kako kaže, već tridesetak godina. Udruženje je osnovao da bi pacijente organizovao i oslobodio ih straha od onoga što ih je snašlo. „Želim i da se studenti upoznaju sa nama. Da vide da mi nismo čudovišta. Stigma postoji, mi smo obeleženi. Stvorena je takva medijska slika da smo mi opasni, agresivni, da svakog očekujemo sa nožem, da čekamo nekog da zakoljemo. To je užasno. Komšiluk neće ništa da mi kaže. A šta misle – to ne znam. Prate te priče. I to ti pričaju iza leđa, malo ko će u lice da ti kaže. Iza leđa čuješ: Onaj tamo ludak“- priča Dragan.

Sada živi u Borči, a u bolnici u Padinskoj Skeli je bio zatvoren 50 dana, pre pet godina. „Užasno je. Niko vas ništa ne pita, daju vam gomilu lekova. Ko stoka ste, preko dana ste u dnevnom boravku, tu se ruča, doručkuje, večera, noću nas potrpaju da spavamo. Niko vas ne zarezuje. Psihoterapije nema…“- priča Dragan.

Dejan Vulinović ima 31 godinu. Takođe je član Udruženja „Duša“.

– Angažovao sam se da bih sebi poboljšao život. Neću da budem diskriminisan, jer to povlači i autodiskriminaciju. Mi imamo iste potrebe i želje, razmišljanja kao i ljudi koji se ne leče. Ali, mi smo pokusni kunići za psihijatrijske lekare. Prepišu ti lekove, ne pitaju da li ti to hoćeš da piješ ili nećeš. Ne razgovaraju s vama. Plašite se šta će drugi ljudi da kažu, ne smete da kažete da ste bolesni. Ne pozivaju vas na žurke, osećate se usamljeno, nemate prijatelja, a to je primarna biološka potreba svakog ljudskog bića. Mi se najviše družimo među sobom. Ja prijatelje u civilnom životu skoro da i nemam“- kaže Dejan.

Kada je ležao u Padinskoj Skeli, smetalo mu je što je hrana nedovoljna i loša, ali mnogo više nešto drugo. „Po mesec dana neki ne vide bela dana. Bio sam sam, nisam mogao ni sa kim da pričam, ovi ostali samo ćute i puše cigarete, a ja ne, jer sam nepušač. I onda ste kao bela vrana“- seća se Dejan.

Upravnica Mira nas vodi do slikarskog ateljea u dnevnoj bolnici. Taj kutak su osmislili studenti. Sekciju vodi Milan Ivanović. On je studirao likovnu akademiju u Zagrebu kada je izbio rat u Hrvatskoj. Pošto je iz Pakraca, zatvorili su ga, pa je kasnije putem Crvenog krsta razmenjen i preko Budimpešte je stigao u Srbiju. Svakog dana dolazi sa Senjaka u Skelu, prolazi žicu, i slika u ateljeu. To mu je deo terapije.

– Ovaj atelje koriste svi koji imaju potrebu i želju da slikaju. Vrlo su kreativni, ali mnogi nisu spremni. Slikanje je jedno od najboljih mogućih terapija – priča nam Milan.

Odlazimo u renovirani deo. Na prozorima su zavese. „U nekim ustanovama zavesa nema jer se boje da će se pacijenti samopovrediti. Kod nas se takav slučaj nije desio“ – kaže nam upravnica Mira. Pacijenti sa studentima oslikavaju zidove. U jednoj sobi, pedantno namešteni kreveti, na polici knjiga Vojislava Bubiše Simića „Sentimentalno putovanje“.

U ženskom odeljenju, u drugom paviljonu situacija je mnogo gora. Već kada su nam otključali vrata oseća se neprijatan miris, mešavina svega i svačega. I prljavštine, jer mnogi pacijenti ne održavaju ličnu higijenu, duvana, klozeta… Taj miris su upili zidovi. U separatu, tamo gde su pacijenti koji se moraju stalno posmatrati, jedna žena vezana za krevet. Kroz staklo je posmatraju medicinske sestre.

– Oni se vezuju i to ne treba mistifikovati – kaže upravnica Mira. „Postoje medicinske indikacije kada pacijent mora da se vezuje, i to se ne radi samo kod nas već i u svetu. I to je potpuno regularna metoda ukoliko se ne zloupotrebljava. Kad, recimo, ne možete zbog stanja pacijenta, kao kod srčanih bolesnika, da im date veće doze neuroleptika, odnosno farmakološku sedaciju. Nekada i sami traže da budu vezani. Preporuka Ministarstva zdravlja je da to bude dva sata. S tim što se odfiksira 15 minuta i onda može ponovo da se veže. Za to vreme pacijent mora redovno da se obilazi, poji, hrani, podiže i obavlja sve fiziološke potrebe“- objašnjava upravnica.

U separatima nema „mekih zidova“ kao u filmovima. Na mnogim mestima su skinute pločice sa zidova. Negde su izdubljene male rupe. To pacijenti čine kada su u teškim stanjima. Pacijenti mogu biti agresivni, ali to nije tako učestalo kako se misli. Zaposleni kažu da se to dešava kada je pacijent u akutnom psihotičnom stanju i napada iz straha. Ako ne prepoznate taj njegov strah, tako nešto se dešava.

– Ali ja u svojoj praksi nikada nisam imala takvo iskustvo. Bolnica nije skoro renovirana. Postoje odeljenja koja nisu ni okrečena poslednjih 15 godina. Sporadično, po nešto se renovira, kada stignu sredstva, i to samo ono ono što je urgentno. Teško je i pacijentima, ali i zdravstvenim radnicima da rade u takvim uslovima. Najviše nedostaje politika koja bi ove ljude izvela iz bolnice – kaže Mira Petrović.

Priča da su studenti jedni od retkih koji ih obilaze. „Svi drugi nas zaobilaze. Sama pozicija puno govori. Ovo je bolnica na kraju grada. I nije bez razloga ovde stacionirana. Kada je nešto na kraju grada, onda simbolično prikazuje i odnos društva prema tome. S obzirom da se ovde leče teški duševni bolesnici, to je nešto čime društvo ne želi da se bavi“- dodaje upravnica.

Anja Živković, apsolvent psihologije, u bolnici je volontirala godinu dana.

– Pre šest-sedam godina bolnica je bila u lošijem stanju nego sada. Kada nas je Aleksandar doveo ovde u okviru svog predmeta psihologija mentalnog zdravlja, videla sam da u novembru uopšte nije uključeno grejanje, da se raspadaju nekadašnje radionice za okupacionu terapiju. Nije bilo dovoljno posteljine. Kasnije se stanje poboljšalo, a mi često dolazimo i imamo sa korisnicima poluprofesionalni odnos – kaže Anja.

Docent Aleksandar Dimitrijević kaže da su pacijenti jako stigmatizovani.

– Ima izraza „Lazin čovek” i „efić“, pošto njihove dijagnoze počinju sa „ef“. Posle toga više niko u zgradi ne govori s tobom. Posle toga se više nikad nećeš zaposliti. Po našem zakonu član porodice, odnosno treće lice, ima pravo da razvrgne brak ukoliko je osoba bila psihotična u trenutku sklapanja braka. Toliko su naši zakoni diskriminatorski. Medijska slika je, takođe, katastrofalna. Kada gledate holivudske filmove, 72 posto psihijatrijskih pacijenata u njima su prikazani kao ubice, krvožedni, što uopšte ne odgovara situaciji, ali to ih dovodi u situaciju da ih se plaše – priča Aleksandar. I pokazuje nam čoveka koji prolazi: „Kad biste sudili po dijagnozi, vi biste mislili da je on neko od koga treba da pobegnete. A niko ovde neće vas napasti ili uvrediti“ – kaže Aleksandar.

Čovek koji je prošao nasmešio se i rekao samo „Dobar dan“. Posle je nastavio da šeta parkom.

U psihijatrijskim ustanovama – 4.000 ljudi

Činjenice publikovane u kampanji „Čovek je čoveku lek“ govore da u Srbiji preko 300.000 osoba ima probleme koji su dijagnostikovani kao mentalni poremećaji. U ovom trenutku preko 4.000 osoba nalazi se na bolničkom lečenju u psihijatrijskim ustanovama. „Dr Laza Lazarević“ u Padinskoj Skeli ima pet odeljenja, kao i dnevnu bolnicu. Dva muška, dva ženska i jedno mešovito odeljenje. To je ukupno oko 400 postelja.

Rodbina retko dolazi

– Rodbina može da dođe u toku celog dana i obiđe ih, ali rodbina vremenom sve manje dolazi zato što za rodbinu oni postaju jako daleki, kako fizički tako i mentalno. Onda smo im mi jedina oaza. Ovde imate bar 30 posto ljudi koji borave u bolnici iz socijalnih razloga – kaže Mira Petrović.

Da bi „pobedio“ dijagnozu, upisao psihologiju

Miroslav Mišić, predsednik udruženja „Valenca“ iz Niša, upisao je psihologiju na fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, nakon što mu je 2004. postavljena dijagnoza koja će ga, kao što je shvatio, pratiti ceo život.

– Najveći problem je bio suočavanje sa dijagnozom. Tad sam imao 24 godine, imao sam sliku kako izgledaju pacijenti koji imaju paranoidnu šizofreniju, čuo sam da su ti ljudi opasni. Mislio sam da sam ja postao opasan čovek. Tri godine mi je bilo teško da se pojavim u društvu. Taj strah sam razbio vremenom, i prestao sam da se stidim. Ne hvalim se time. To nije moj izbor, ja sam to dobio s genetikom ili sociološkom interakcijom. Naučio sam da živim s tim – kaže Miroslav.