Boris Kidrič u svom vremenu (2)

Zato proces likvidacije birokratije stvaranjem radničkih saveta kojima će se izvršiti pretvaranje državne svojine u opštenarodnu imovinu, predstavlja stvarnu socijalističku formu svojine. Istovremeno je pisao da se mora voditi najenergičnija borba protiv onih koji napadaju državni odlik svojine sa anarhističkog stanovišta jer je rano da se državna svojina potpuno likvidira.

I u samim fabrikama je video negativne tendencije, u uverenju da su radnički saveti vlasnici fabrika. Oni ne postaju vlasnici fabrika, nego samo upravljači pod kontolom države, jer se ne radi o svojinskom, nego o socijalističkom pravu – upravljanje je samo demokratsko, a ne svojinsko pravo. Osuđujući mentalitet posedništva koji se održavao, negativno je ocenjivao i parole da su fabrike svojina radnika, ali ih nije smatrao opasnim, jer su fabrike ipak postale svojina radnika u širem, propagandističkom smislu.

Odumiranje države. Odbacivao je ideju da se u vreme kad je država potrebna, stvara utisak da ona odumire i da se razvijaju teorije o slabljenju države. Zato je „neprijateljskim tendencijama“ smatrao pokušaje da se borba protiv birokratizma pretvori u borbu protiv autoriteta državnog aparata uopšte. Državni aparat je i dalje potreban jer bez njega socijalistička zajednica ne bi mogla da funkcioniše, a razni partikularistički interesi bi se razvili do nepoželjnih razmera. Ocenjivao je da je proces odumiranja države neizbežno spor i složen proces, jer se bez primene državne prinude ne može upravljati društvenim procesom proizvodnje. (1952)

Radničko samoupravljanje

Identifikujući birokratski centralizam kao najveću opasnost u zemlji, a u uslovima spoljne kampanje protiv Jugoslavije, Kidrič je već 1949. tražio razvijanje inicijative „radnih ljudi“ uključivanjem radnika u upravljanje. Razvijanje socijalističke demokratije identifikovao je sa privlačenjem najširih narodnih masa u neposredno upravljanje privrednim i državnim poslovima, dovodeći u vezu radničke savete tj. indirektno samoupravnu ideju sa decentralizacijom.

Po Kidriču je najbolji način za borbu protiv birokratizma i partikularizma bio razvitak slobodne asocijacije neposrednih proizvođača, kako bi se sprečilo da birokratski socijalizam ostane na pozicijama „birokratske kaste koja postaje reakcionarna snaga“. Pri tom, suština decentralizacije nije u prelasku kompetencija na republike, odnosno sa republike na srezove, već u prelasku upravljanja neposredno na proizvođače. U protivnom, desilo bi se da se iz jednog, donekle snošljivog birokratskog centralizma, pređe na gori – spojeni birokratizam i partikularizam republika. Decentralizacija koja bi se zaustavila na republikama bi postala sama sebi svrha s tim što bi njihov birokratski centralizam bio gori nego onaj u saveznoj vlasti. Tako su se već u prvim raspravama o decentralizaciji (juni 1950) suprotstavila dva tumačenja. Jedno, nastalo kod tvoraca ideje o neophodnosti ove mere (Privredni savet vlade – Boris Kidrič) sa obrazloženjem da je suština decentralizacije u „u približavanju upravljanju privrednom od strane neposrednih proizvođača“, i drugo, nastalo u republičkim rukovodstvima, o decentralizaciji shvaćenoj dršavnopravno kao mogućnost za jačanje republika. Kidrič je smatrao da je ovo shvatanje polovično, državnopravno u buržoaskom smislu reči, i da je stvaralo opasnost da se „začauri birokratski centralizam republičke vlasti koji bi se odnosio partikularistički prema gore, a centralistički prema dole“ što se već ispoljavalo u njihovom odnosu prema nižim telima. Tvrdio je (1951) da novi sistem sa radničkim savetima još nije izgrađeni socijalistički sistem, iako na putu izgradnje socijalizma predstavlja napredak u odnosu na pređašnji birokratski sistem. Asocijaciju je video kao antitezu partikularističkom drobljenju društva, tvrdeći da se približava vreme kada će ostvarivanjem prava lokalnih organa vlasti početi stvaranje Marksove komune. Cilj je pravo samoupravljanje radnih masa na svim instancama socijalisitičke državne vlasti, dok će samo društvo i dalje ostati celovito sa skupštinom koja neće predstavljati federaciju komuna, već društvo u celini. Tvrdio je da će se razvoj u pravcu Marksove komune spuštati do opština, a neće se zadržavati ni na srezu ni na gradu, koji ne predstavljaju komunu i u kojima je takođe prisutan birokratski centralizam. Zato je uočavao da državni aparat, naročito u republikama, počinje svim silama da koči daljnji razvitak i da je potpuno onemogućio razvijanje inicijative neposrednih proizvođača. Takvih primera bilo je u svim republikama i predviđao je da to može izazvati oštre konflikte između predstavnika republika i radnih kolektiva. Smatrao je da državna vlast u oblasti privrede treba da se reducira uglavnom na zaštitu socijalističkih odnosa proizvodnje, čime bi, izgubivši materijalnu bazu, nestao i republički partikularizam.

***

Preorijentaciju na radničko upravljanje 1949. treba posmatrati sa bar tri aspekta. Ideološki smisao bio je u potrebi emancipacije od sovjetskih uzora u teoriji i praksi, politički u onemogućavanju dalje birokratizacije sistema, a ekonomski u omogućavanju radničkog uticaja na upravljanje s obzirom na orijentaciju na industrijalizaciju i uverenje o mogućnosti povećanja produktivnosti rada primenom novih sredstava moralne stimulacije radnika.

Od 1949. kada su se teorijska razmatranja jugoslovenskih komunista oslobodila nametnutih šablona, radničko upravljanje se pojavilo kao negacija mnogih elemenata sovjetske teorije i prakse dobijajući bitno ideološku notu. Radničkom upravljanju se nije pristupilo kao teorijski uobličenoj formi, već se naprotiv, ono pojavilo kao mogućnost spontano, a tek naknadno je traženo uporište u komunističkoj tradiciji. Zato je uočljiva velika brzina u njegovom sprovođenju iako je njegova formalnost bila očita i tada priznavana.

Kasnijih godina, posebno 60-ih i 70-ih, bio je prisutan trend da se samoupravljanje navodi kao razlog sukoba sa Kominformom. Lako je dokazati da je ono bilo njegova posledica. Kada se 1948. u Privrednom savetu raspravljalo o nužnosti reorganizacije i govorilo o birokratskim tendencijama, nigde se nisu navodili oni razlozi koji će domirati kao suštinski samo godinu dana kasnije sa birokratskim cenralizmom kao najvažnijim. Te, 1948. je glavni razlog bio neispunjenje plana, i suprotno reorganizaciji iz 1949. koja je značila decentralizaciju, 1948. je značila dalju centralizaciju, objedinjavanje preduzeća, stvaranje „kartela, trustova, direkcija“. Ideja o daljoj centralizaciji, naglo je napuštena 1949.

Početkom 1949. radnički saveti se nigde nisu pominjali. Februara 1949. na sastanku Privrednog saveta tražilo se napuštanje prakse da se sve organizuje odozgo i tvrdilo da je opasna ideja o daljoj centralizaciji i stvaranju trustova i kartela. 1. marta 1949. Kidrič je u Privrednom savetu tražio debirokratizaciju aparata. Možda se prvi put kao termin radničko upravljanje pominje u diskusiji na zajedničkoj sednici Privrednog saveta i Centralnog odbora SSJ 11. maja 1949. To je bio trenutak opšte kritike rada direktora preduzeća kao nosilaca birokratizma. Predloženo je da se direktorski birokratizam razbija radničkom svešću, jer je neispunjenje plana nalagalo traženje mogućnosti preokreta u radničkoj inicijativi, kontroli rada direktora, u krajnjoj liniji stvaranju „fronta radnika i države“ prema direktorima kao otelotvorenju birokratizma. U tom prvom pomenu, tražilo se da se stimulisanjem radnika i vezivanjem njihovih interesa za preduzeće, onemogući dalja birokratizacija nižih organa vlasti, a ekonomski, da se pad produktivnosti zaustavi moralnim stimulisanjem radnika. Maja 1949. se razmatrala mogućnost neposredne aktivizacije radnika, 1. avgusta 1949. datiran je prvi zvanični akt Komiteta za zakonodavstvo FNRJ upućen Centralnom veću SSJ koji je sadržavao nacrt Zakona o radničkim savetima kao osnova za kasnije Uputstvo o osnivanju radničkih saveta. Ključne predviđene promene odnosile su se na položaj direktora. U Nacrtu je stajalo da direktor može da prisustvuje sednicama radničkih saveta ali da nema pravo da glasa kao i da nema pravo da bude biran u radnički savet. U Uputstvu je ovo izmenjeno pa je ostalo da direktor obavezno ulazi i bez izbora u radnički savet. 19. septembra 1949. kao razloge za reorganizaciju aparata Kidrič je navodio pojave birokratskog centralizma u saveznom i republičkom aparatu. 8. decembra 1949. u Privrednom savetu izrađeno je Uputstvo o osnivanju radničkih saveta koje su potpisali predsednik COSSJ Đuro Salaj i predsednik savezne planske komisije i Privrednog saveta Boris Kidrič, i prihvaćen spisak 200 preduzeća iz svih proizvodnih grana u kojima će se saveti odmah izabrati. Od njih se očekivalo da doprinesu ispunjavanju plana, mobilizaciji radnih kolektiva, poboljšanju uslova rada i života radnika. 22. decembra COSSJ je uputio dopis Glavnim odborima sindikata o potrebi održavanja savetovanja po republikama. Savetovanja su održana januara 1950. kada su sprovedeni i izbori prvih radničkih saveta, a krajem meseca stigli su u Centralni odbor izveštaji o obavljenom poslu.

Ovakva brzina govori o značaju koji se pridavao ovoj meri, ali i o njenom karakteru, jer ona nije bila samo ekonomska mera, već ideološka, vaspitna, propagandna. U ovoj fazi je bila prisutna potpuna institucionalizacija, iza svega je stajao Privredni savet vlade koji potvrđuje Uputstvo sindikata, odobrava ga, potpisuje, dopunjuje čak i spisak preduzeća koja biraju prve radničke savete. U svemu je karakterističko prividno odsustvo partije i stvarno odsustvo Narodnog fronta.

Izbori prvih radničkih saveta imali su svečarski karater, pravljeni su slavoluci na prilazima izbornim mestima, vršena je velika propaganda preko novina, oglasnih tabli, isticane su slike kandidata, što sve svedoči o velikom ideološkom značaju koji im je pridavan. U većini predviđenih preduzeća radnički saveti su izabrani do početka februara 1950. – u Bosni i Hercegoviti u 29 preduzeća, u Srbiji od 89 predviđenih izabrani su u 79, u Crnoj Gori u 8, u Makedoniji u 10, u Hrvatskoj u 64, u Sloveniji u 39. Posle izbora u 200 odabranih preduzeća navodilo se da su radnici tražili da i u drugim preduzećima biraju svoje radničke savete pa je sindikat organizovao izbore mimo Uptustva, tako da su neposredno pred donošenje Osnovnog zakona o upravljanju državnim privrednim preduzećima… juna 1950. radnički saveti postojali u oko 1000 preduzeća. Posle donošnja Zakona odlučeno je da se do 15. septembra 1950. izvrše izbori u svim državnim privrednim preduzećima. Njihov sastav nije bio slučajan. Iako Uputstvom nije predviđeno učešće članova sindikata i partije u njima, već samo direktora, strogo se vodilo računa o izboru odgovarajućeg broja predstavnika političkih organizacija. Pod parolom izbora „najboljih“ birani su nosioci raznih zvanja – udarnici, novatori, racionalizatori, nosioci ordenja i medalja rada i odgovarajući broj članova partije i sindikata. Od ukupno izabranih članova radničkih saveta 26% bili su članovi partije, dok ih je u (kasnije formiranim) upravnim odborima bilo 38%. Uputstvom iz 1949. upravni odbori nisu bili predviđeni, tek je Osnovni zakon propisao i njihovo postojanje, ali sa neuporedivo većim značajem datim radničkim savetima u njihovom međusobnom odnosu.

Ovi prvi radnički saveti su 1950. raspravljali pitanja proizvodnje, plana, discipline, štednje, personalna pitanja, pitanje nagrađivanja, godišnijih odmora, otkaza, snabdevanja, stanova…, najmanje su se bavili problemima finansijskog i komercijalnog poslovanja. Prvih godina se nije očekivala bitnija ekonomska promena. Naprotiv, radničko upravljanje je ostalo u funkciji moralnog stimulansa radnika, a radnički saveti savetodavna tela. Njihov rad je različito ocenjivan. Kritike su se uglavnom odnosile na neredovno zasedanje, nekritički donete odluke, slabe diskusije, manifestacioni karakter rada, nesprovođenje zakonskih propisa, prevlast rukovodilaca u njihovom radu, odvajanje od kolektiva, uskraćivanje mogućnosti davanja mišljenja, verovanje u svemoć direktora… Negde se tvrdilo da samo mali deo radnika veruje u stvarno upravljanje radničkih saveta, ili da se biraju rukovodioci za predsednike radničkih saveta iz nepoverenja u mogućnost radnika da odgovore zahtevima upravljanja.

Uverenje da radnički saveti ne mogu bitno da utiču na pitanja od životnog interesa za radnike dovodilo je do gubljenja interesovanja za njih. Radnici su u početku prihvatili radničke savete verujući da će im oni omogućiti uticaj na poboljšanje elementarnih uslova života i rada. Nerealizovanje ovih ciljeva i izvesno pogoršanje položaja prouzrokovano drugim uzrocima (nesiguran položaj u odnosu na državne istrumente vlasti u preduzećima, nepostojanje realne zaštite sindikata…), neproisteklim iz preorijentacije na radničko upravljanje, ali vremenski podudarno sa njim, doprineli su pasivizaciji radnika u organima radničkog upravljanja u ovom periodu.

Novim privrednim sistemom 1952. a onda i Ustavnim zakonom 1953. „radničko upravljanje“ je u terminološkom, a delom i suštinskom značenju zamenjeno „samoupravljanjem“ jer je iz privrede prako organa vlasti (Narodni odbori), prešlo i na ostale delatnosti. Krajem 1952. i početkom 1953. dva najvažnija akta, Ustav države i program partije proglašeni su u istom trenutku prevaziđenim, zastarelim, neprimerenim stvarnosti, ali se i negirala mogućnosti njihove trenutne i potpune zamene novim (Ustav je delimično zamenjen Ustavnim zakonom, a donošenje novog programa partije je ostavljeno za naredne godine).

Ali to više nije naša tema. Boris Kidrič je umro u proleće 1953.

(Predavanje održano 20. oktobra 2013. u okviru projekta „Društvena svojina i samoupravljanje: da li je moguće društvo bez države?“)

Izvori i literatura:

Boris Kidrič, Sabrana dela, I-VII, Beograd, 1985.

Olivera Milosavljević, Država i samoupravljanje 1949-1956, doktorska disertacija (1987)