Da više ne bude "ćuti i trpi" 1Tatjana Vešović Foto: Privatna arhiva

Našu javnost poslednjih meseci uzdrmala su svedočanstva žena o teškim iskustvima iz porodilišta i bolnica.

Saznali smo da bi mnoge majke najradije zaboravile svoj porođaj, jer su pre, u toku ili posle njega doživele neprijatnosti i različite oblike nasilja od osoblja u porodilištima – uvrede, vikanje, ponižavajući tretman, zanemarivanja.

S druge strane, otvaranje ove važne teme u javnosti omogućilo je da saznamo da žene slabo poznaju svoja prava, da se patrijarhalna mantra o porođaju poznata kao ćuti i trpi prenosi s jedne na drugu generaciju žena i konačno, da se postojeći mehanizmi zaštite pacijenata slabo koriste u slučajevima akušerskog nasilja.

Kad sam jednom kao načelnica službe dobila pritužbu na rad zdravstvenog radnika i zatražila da se napiše prijava kako bi postupak bio pokrenut, suočila sam se sa povlačenjem i odustajanjem.

Ovo i svako drugo ćutanje doprinosi da se neželjena ponašanja i nasilje ponove i da ga onda dožive i druge žene.

Majka sam ali ujedno i lekarka koja već treću deceniju svakodnevno pomaže da na svet dođe novi život.

Prvi bebin plač i ozarenost mame me i danas čini jednako srećnom kao i na početku karijere.

Međutim, ova dragocena i pozitivna strana života i rada u porodilištu ostaje u senci dramatičnih iskustava koje su (ponekada trajno) obeležila živote porodilja i trudnica i njihove buduće odluke o rađanju.

Zato sam, zajedno sa drugim koleginicama i kolegama podržala nedavno pokrenutu peticiju Stop akušerskom nasilju – omogućite besplatnu pratnju mamama na porođaju upućenu Ministarstvu zdravlja koju je, kako čujem, do ovog trenutka potpisalo više od 72 hiljade građanki i građana.

Prisustvo najbliže osobe na porođaju je deo normalnosti.

Zakon ga ne zabranjuje, a struka uvažava i preporučije.

Pitanje je samo da li imamo uslove za takvu uslugu i da li smo (kao društvo) spremni da prihvatimo da bliske osobe, suprug, partner, majka ili dula budu uz ženu tokom porođaja.

Ako je naš odgovor pozitivan, to znači da nam trebaju dobro organizovana i opremljena porodilišta, obrazovano osoblje i naravno – pripremljene trudnice i njihovi partneri.

Iskustva nam govore da su žene koje su imale podršku bliske osobe tokom porođaja bile mirne, emotivno stabilne, a saradnja sa njima je, po pravilu, bolja nego sa ženama koje takvu podršku nisu imale.

Naravno, imali smo iskustva u kojima partner nije mogao da izdrži tok porođaja kao i tenzija između pratioca i zdravstvenog osoblja.

Zato se zalažem i za kvalitetno organizovanu pripremu – od stvaranja odgovarajućih uslova u porodilištima do osposobljavanja i usmeravanja zdravstvenih radnika i dostupne edukacije pacijentkinja i njihovih pratilaca.

Važno je da budući roditelji budu upoznati sa tokom i svim mogućim komplikacijama na porođaju.

Zdravstvenu kulturu i prosvećenost moramo podići na viši nivo kako nam izvor informisanja o porođaju ne bi bili internet forumi i društvene mreže.

Zato se zalažem da zajedno rešavamo prebleme.

Da ukazujemo na potrebu da društvo bude humanije, sa više empatije i brige za žene, osobito trudnice i porodilje.

Bolje institucije, zakoni i pravilnici rešiće deo problema.

Kontrola sprovođenja novih procedura u podilištima, ako je valjana, rešiće drugi deo.

Ono što ostaje traži najviše strpljenja i kontinuirani rad: promena obrazaca ponašanja, izgradnja svesti, razvijanje potrebe da prava koja nam pripadaju koristimo i uvek reagujemo kada se ona krše.

U porodilištu i na svakom drugom mestu.

Da više ne bude "ćuti i trpi" 2

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.