Pojedina deca se nose s „krivicom preživelih“: Šta piše u analizi Radne grupe Vlade Srbije osam meseci nakon tragedija u Ribnikaru i kod Mladenovca?

„Događaji iz maja prethodne godine predstavljaju traumatska iskustva ne samo za decu i roditelje već i za celo društvo. Traumatska iskustva koja su zaista bez presedana. Do te mere izvan okvira očekivanog, da ih čak ni zakonodavac nije predvideo“, stoji u dokumentu.

U prvom delu analize, o čemu je Danas pisao, navodi se da su se pokušajima razumevanja ovog iskustva stručnjaci bavili i na supervizijama: ukupno su održane 73 supervizije pomagača i osam supervizija supervizora, kao i na konsultacijama sa međunarodnim stručnjacima iz ove oblasti.

U rezimeu i zaključcima, stručnjaci koji su potpisali analizu (Tija Despotović, Ivanka Dunjić, Desanka Nagulić, Tijana Mirović, Radmila Vujić Bojović, Nevena Čalovska Hercog, Vladimir Borovnica, Zorica Marić) naveli su da u prvim danima, nedeljama i mesecima posledice traumatskog iskustva koje je neposredno i posredno pogodilo pojedince, porodice i celu zajednicu – šire se u vidu koncentričnih krugova i ispoljavaju na različite načine.

Ubistva su teža od poplava, bombardovanja, ratova…

„U psihološkom smislu, za većinu ljudi ubistva u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni teža su od poplava i potresa jer je katastrofa koju je napravio čovek, a ne priroda; teža od bombardovanja i ratova na tuđoj teritoriji jer je to uradio neko ko je bio deo naše zajednice i deo odeljenja. To što su ubijena deca i mladi čini da je ovo za mnoge ljude u psihološkom smislu teže od ranijih masovnih ubistava poput onoga u Velikoj Ivanči, iako i sa ljudske i stručne strane ne postoji razlika. Posledice događaja su dugotrajne i poput koncentričnih krugova zahvataju širu društvenu zajednicu, a iskustva (iz drugih zemalja) govore da su za preradu i integraciju ovakvih događaja ponekad potrebne godine“, navode potpisnici dokumenta.

Prema istim podacima, u takvim okolnostima, kada je celo društvo ranjeno, sasvim je očekivano, nažalost, i da dođe do polarizacije unutar grupe, umesto do većeg zajedništva i solidarnosti.

„Zbog svega navedenog je važno da se kreira prostor unutar kojeg će se čuti različita osećanja, razumeti bol i snagu žrtava, ranjivost i snagu preživelih. U procesu saniranja posledica tragičnih iskustava i oporavka direktno i posredno pogođenih pojedinaca, grupa i šire društvene zajednice neophodno je razumeti šta se dogodilo“, navodi se u analizi Radne grupe.

Kako su potpisnici dokumenta naveli, priroda tragičnog, traumatskog događaja u javnosti izaziva očekivanja da se situacija mora „odmah rešiti“, „da je struka zakazala u mogućnosti da se tragedija predvidi i spreči“, „da struka mora da ima precizne odgovore oko toga kako treba postupati“.

Posle traume ljudi su potražili psihološku pomoć

Odmah nakon traumatskih događaja, prema informacijama iz analize, veliki broj ljudi je potražilo pomoć.

„Tokom leta je očekivano manje bilo zahteva za podrškom; ljudi su jednostavno manje bili prisutni i nesvesno se očekivalo da će se nešto razrešiti. Međutim, znamo da tuga ide u talasima. Kod većeg broja ljudi je vladalo zatišje tokom leta i neka želja i nada da će nova školska godina doneti nešto novo. Puna svest o gubitku zahteva vreme, a neprolaznost osećanja tuge je to nešto s čim se suočavamo. Od septembra, važno je napomenuti da se ipak i uprkos svemu većina dece uklopila u novu školsku godinu i nastavila svoj život u školi želeći da sačuvaju svoju okruženje“, ocena je stručnjaka.

Kako objašnjavaju, vraćanje na poznato i održavanje rutine u dosadašnjim iskustvima i istraživanjma pokazalo se kao jedan od najvažnijih faktora za prevenciju posttraumatskih reakcija.

„Drugi faktor je socijalna podrška – u ovom slučaju vršnjačka grupa (razred) i nastavnici koji su za mnogu decu bili izvor sigurnosti i podrške. Uklapanje u novu školsku godinu nikako ne znači da se deca nisu suočila s gubitkom i da se ne suočavaju, već da pronalaze način da prežive traumatsko iskustvo i to je proces tokom kojeg stanje oscilira. Isto važi i za decu koja se uklapaju u nove školske sredine. Svedoci smo da se nose i s nečim što nazivamo krivicom preživelih i naš zadatak je da im pomognemo da izađu na kraj s tim osećanjem. Takođe, svakodnevno suočavanje s gubitkom, suočavanje s odsustvom izgubljenih je nešto s čim se nose i u čemu im pomažemo.“

Odražavanje traume na decu, roditelje i nastavnike u školi

Prema podacima iz analize Radne grupe, u školi postoje problemi sada čini se i više sa decom koja su i pre događaja imala probleme u ponašanju i prilagođavanju.

„Kod jednog broja ti problemi su se sada intenzivirali, a nastavnici i drugo školsko osoblje čine maksimalne napore da se škola vrati u okvire normalnog funkcionisanja u početku su bili bojažljivi u postavljanju granica ili su išli u drugu krajnost jer se plaše da nešto ne propuste. Strah roditelja i nastavnika ometala ih je da se ponašaju roditeljski, u skladu sa autoritetom roditelja ili u skladu sa autoritetom nastavnika, što se moglo i očekivati“, objašnjavaju potpisnici dokumenta i dodaju:

„U svemu navedenom, jedna grupa je pod dodatnim pritiskom, a u pitanju su nastavnici. Sa jedne strane, oni su sami bili neposredne i/ili potencijalne žrtve, a sa druge, na njima je da nastave da žive i funkcionišu u školskom kontekstu, pri čemu se od njih puno očekuje, a ujedno autoritet i pozicija im ponekad nažalost nisu u skladu sa tim. U vezi sa navedenim važno je pomenuti i fenomen `žrtvenog jarca`. U okolnostima koje su u ovoj meri traumatizirajuće, sasvim je očekivano da smo svi preplavljeni negativnim emocijama, tugom, strahom, besom, krivicom, doživljajem nemoći“, kaže se u dokumentu.

Trauma i socijalne posledice

Potpisnici dokuemnta smatraju da je vrlo opasno iznošenje u javnost svih podataka i svega što se tiče događaja…

„Samo mali broj građana može da razume i izdrži sve informacije, da se preispita o tačnosti istih, da budu neutralni i nepolarizovani. Dodatno, stavljanje priča o ubicama kao i njihove fotografije na naslovnim stranama mogu da izazovu retraumatizaciju kod pojedinih ljudi ali i da dovede do efekta `zaraze` što je ono čega se kao struka najviše bojimo, to jeste, situacija ponavljanja događaja i uvek su obeležavanja, godišnjice i slične situacije one koje nose s sobom rizik da se događaj ponovi“, stoji u dokumentu.

Dodaje se da uvažavajući ovakve preporuke posebno treba da razumemo ideju ljudi koji su izgubili svoje najbliže da će biti zaboravljeni, jer postoji strah da kad se tugovanje smanji da će se desiti zaborav – ali to je velika zabluda.

„Tugovanje se pretvara u sećanje koje može da se materijalizuje na nivou društva – kroz različite društveno odgovorne aktivnosti sećanja na žrtve (različite nagrade po imenu dece, ulice u gradu, memorijalni centri, edukativni programi, radionice i sl). Potpuno smo svesni da će uvek biti i tužno i bolno i da živimo s tugom i bolom koja treba da bude pokretač podrške ovakvim inicijativama.
S druge strane, moć ili nemoć struke jeste u rukama stručnjaka, ali i onih koji podršku traže i čuju one koji žele da budu tu za njih“.