Dejton zaustavio rat, ali onemogućio napredak BiH

Kako podseća, Beograd Prajd je pozvao poslanike Skupštine Srbije da usvoje Zakon o priznavanju pravnih posledica promene pola i utvrđivanju transeksulizma i Zakon o registrovanim partnerstvima. „Saradnja i partnerstvo sa policijom, javnim tužiocima i sudovima su od najveće važnosti da LGBT osobe žive svoj život dostojanstveno. Spomenuću napore Gej strejt alijanse da obezbedi smeštaj za LGBT decu beskućnike, što je veliki problem ne samo u Srbiji, već i u SAD“, ističe naša sagovornica. 

 Godinama pratite LGBT zajednicu u Srbiji. Ima li promena?

– Srbija ima najhrabrije predstavnike civilnog društva i LGBT organizacija na Zapadnom Balkanu. Ta snaga proizilazi iz ugnjetavanja i hrabrog otpora prema otvorenom nasilju i neprijateljstvu. Inspirisana sam LGBT liderima i njihovom hrabrošću da žive u Srbiji. To jesu hrabri ljudi, jer, teško je konstantno imati suprotan stav sa sopstvenom vladom i prozivati je zbog njenog angažovanja u kršenju ljudskih prava i dugogodišnjim neuspehom da održi vladavinu prava. LGBT zajednica u Srbiji insistira na svom prisustvu i nastavlja da se zalaže za svoja osnovna ljudska prava. Međutim, još mnogo posla treba da se obavi.

 A koji su, onda, najveći problemi LGBT osoba na Zapadnom Balkanu?

– Nasilje i diskriminacija prilikom zapošljavanja i smeštaj su sveprisutni problemi, koji ne dozvoljavaju da LGBT osobe žive srećnim, ispunjenim životima. Jedan broj ljudi iz Srbije, BiH i Crne Gore zatražili su politički azil u SAD, Kanadi i drugim „gej prijateljskim“ zemljama. Zato mislim da su ti LGBT aktivisti koji su odlučili da ostanu i da se bore za ljudska prava neverovatno hrabri. 

 Verujem da znate kakva je situacija oko održavanja Prajda svake godine. Bezbednosni rizici, protivljenje SPC, pretnje huligana… Treba li nam Prajd u ovakvim uslovima?

– Pravo na slobodno okupljanje je od ključnog značaja u istinskim demokratskim društvima. Građani koji su se okupili u miru, koji ne prete nasiljem, imaju univerzalno pravo da budu u javnosti i da šetaju svojim gradom. Uprkos istoriji nasilja, izgleda da je prošle godine Vučićeva vlada shvatila ovo pravo veoma ozbiljno i podržala Prajd. I ja ću 20. septembra biti u Beogradu, šetaću sa prijateljima i kolegama, a biću i jedna od govornica. Uverena sam da pretnje nasiljem neće ugroziti ovu važnu i simboličnu manifestaciju.

Služili ste u američkoj vojsci čak 15 godina. I mi smo čuli za „ne pitaj, ne pričaj“. Da li se situacija promenila poslednjih godina?

– Da. Zakon „ne pitaj, ne pričaj“, koji je usvojen 1993. i koji je podržao Bil Klinton, bio je kompromis u smislu da gej osobe služe vojsku, ali da ne pričaju o tome da su gej. Ovaj zakon je Kongres ukinuo u decembru 2010, a ja sam prisustvovala ceremoniji potpisivanja koju je priredio predsednik Barak Obama. Kao što sam i predviđala, kada je vlada ukinula ovaj vid diskriminacije, otvorio se put za promene, pa tako i za bračnu jednakost za gej parove u Americi. 

 Šta biste onda poručili gejevima i lezbejkama u Vojsci Srbije, koja je i dalje prilično konzervativna kada je reč o LGBT pravima?

– Dakle, u Vojsci Srbije postoje gej ljudi, koji se skrivaju, odnosno žive tajno, što predstavlja veliki i strašan teret za njih. Poražavajuće je sa kolikim se strahom – da budu otkriveni, izbačeni iz vojske, odbačeni od porodice i prijatelja – suočavaju. To što je neko gej ne sprečava ga da obavlja sve dužnosti vojnika. Ukoliko srpski narod zaista želi da se pridruži Evropi, mora da usvoji zakone i prakse koji poštuju dostojanstvo svih građana Srbije, uključujući i LGBT osobe, koje bi trebalo da budu jednako tretirane i da uživaju sva prava kao i građani koji nisu gej. Trebalo bi da imaju mogućnost da se venčavaju, imaju porodicu i žive bez straha od fizičkih i psihičkih napada.

Radili ste u Stejt departmentu tokom sprovođenja Dejtonskog sporazuma i BiH. Sigurna sam da ste svesni teške situacije u toj zemlji?

– Osim velikog problema nezaposlenosti, mislim da je politička opstrukcija zasnovana na ratnim nezadovoljstvima najveći izaziv za budućnost BiH. Dejtonski mirovni sporazum je zaustavio užasan rat, ali u retrospektivi, Dejtonska konstrukcija dva entiteta i slabe nacionalne vlade nisu omogućili da se zemljom efikasno upravlja. Konstantni napori Milorada Dodika da potkopa funkcionisanje države, sprečavaju legitimno funkcionisanje vlasti i doprinose stvaranju nestabilnog okruženja, zbog čega se sprečava, na primer, sprovođenje pravde. Previše je vlasti. Nezaposlenost u BiH, prema Svetskoj banci je 40 odsto, što je za svako društvo neodrživo. Nezaposlenost među mladima je skoro 60 odsto. Ljudi napuštaju Bosnu u potrazi za poslom, što nije nikakvo iznenađenje. Mislim da su političari, bez obzira etničku pripadnost, sebični, vrlo malo ih je briga za narod, koji je pretrpeo gubitke i strašne tragedije. Mnogi građani su jednostavno izgubili nadu. Biće sve više socijalnih nemira, jer političari nastavljaju da zanemaruju osnovne potrebe građana. 

 Šta mislite, da li bivše jugoslovenske republike mogu da nađu način da žive u miru posle svega što se izdešavalo tokom devedesetih?

– Smatram da vlade svih bivših jugoslovenskih republika nemaju želju za novim ratom ili vojnim nasiljem. Bez obzira na kontinuirane sporove Srbije i Kosova, činjenica da je postignut sporazum, mogućnost novog rata je značajno smanjena. Težeći članstvu u evropskim institucijama i usvajanjem potrebnih reformi, zajedno sa učešćem u međunarodnim organizacijama, to je put ka većoj stabilnosti. Nedavno su sve bivše jugoslovenske republike učestvovale na samitu o Zapadnom Balkanu u Beču. Bez obzira na probleme, ova vrsta angažovanja je od vitalnog značaja za nastavak stabilnosti.

Labrisova konferencija

Uskoro ćete posetiti Beograd da biste učestvovali na međunarodnoj konferenciji koju organizuje Labris – Organizacija za lezbejska ljudska prava, ali i Paradi ponosa. O čemu ćete govoriti na konferenciji? – Predstavnice Labrisa sprovode jedan od najboljih javnih angažmana lezbejki. Pomno pratim njihov rad već nekoliko godina i čast mi je što su me pozvale da učestvujem na konferenciji „Demokratija za sve: Politička participacija LGBTI osoba u zemljama Zapadnog Balkana“. Jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju lezbejke je njihov nedostatak vidljivosti, a u mnogim slučajevima, potpuno brisanje žena. Zbog toga se radujem što ću sa kolegama razgovarati o ovom veoma važnom pitanju.

Knjiga o LGBT pokretima

Trenutno pišete knjigu o LGBT pokretima na Zapadnom Balkanu. Recite nam nešto o tome?

– Istraživanje sam započela 2012. tokom jačanja LGBT pokreta na Zapadnom Balkanu. Tada mi je bilo jasno da to organizovanje u borbi za LGBT prava predstavlja prvi politički i društveni pokret posle sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Intervjuisala sam LGBT lidere i aktiviste i zvaničnike vlasti. Posetila sem sve zemlje bivše Jugoslavije osim Crne Gore u koju idem sledeće godine. Generalno, lično sam inspirisana samim aktivistima – njihovom hrabrošću u suprotstavljanju nasilju i istrajnosti da se bore za jednakost.

Biografija

Tanja Domi je vanredna profesorka za međunarodne odnose na Kolumbija univerzitetu i saradnica na Institutu Hariman, na kome predaje o ljudskim pravima u zemljama Zapadnog Balkana. Aktivistkinja je za LGBT prava skoro 25 godina, a trenutno se nalazi na mestu predsedavajuće organizacijom „GetEQUAL“ iz SAD. Tokom devedesetih je postala nacionalno priznata vojna gej aktivistkinja, a o LGBT pitanjima govorila je i pred američkim Kongresom. Radila je za Stejt department na implementaciji Dejtonskog mirovnog sporazuma u Bosni i Hercegovini od 1996. do 2000. godine. Takođe, radila je i na projektima u vezi sa razvojem demokratije u 12 zemalja, uključujući Albaniju, Kosovo, Crnu Goru i Srbiju. Trenutno piše knjigu o LGBT pokretima na Zapadnom Balkanu.