Divan posao u pogrešno vreme

Trio Simonuti, koji već dve decenije nastupa u sastavu Tripo Simonuti, violina, sa ćerkama Anom, klavir i Jelenom, violina, obeležiće 16. juna u 20 sati na Kolarcu dvadesetogodišnjicu aktivnog rada, koju su počeli da slave prigodnim koncertima još u aprilu. Predstojeći koncert biće poklon beogradskoj publici, sastavljen od rado slušanih numera, među kojima su Hendlove sonate, Koreli-Vivaldijeva „La Folie“, pa preko brojnih kompozicija romantizma do dela 20. veka. Posebnu poslasticu za publiku predstavljaće dela kineskih kompozitora, koja se retko izvode kod nas i „Žal za mladost“ Borivoja Popovića, posvećena specijalno Tripu Simonutiju. Sem Popovića, veliki broj kompozitora pisao je i posvetio dela članovima ovog ansambla, među kojima su bili i Despić, Babić, Radić, Vauda, Kambasković, Hočevar, Kostić, Rasinski i drugi.

Moraš da znaš šta ne znaš

U klasičnoj muzici nije moguće da se za nedelju dana postane popularan i slavan. Treba imati strpljenja i znati šta ne znaš, kako bi se napredovalo. Čuo sam jednu pevačicu narodne muzike kako je izjavila da peva već 15 dana, a još nije snimila album. Ceo svet se okrenuo biznisu, a za koncerte klasične muzike ima sve manje novca – kaže Tripo Simonuti.

Za dvadeset godina postojanja, ovaj kamerni ansambl ostvario je više od dve hiljade koncerata, gostujući u svim muzičkim centrima Srbije, ali i u Kini, Mongoliji, Austriji, Bugarskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini… Svaka turneja donosila je različite utiske i iskustva nastupanja u stranim zemljama, ali danas se rado sećaju boravaka na Dalekom Istoku, u Mongoliji i Kini, gde su tom prilikom i došli do retko izvođenih kompozicija, koje danas publika rado sluša.
– Mnogi su nam govorili da ne idemo u Kinu i Mongoliju, jer te zemlje nisu napredne kada je reč o klasičnoj muzici, ali situacija je potpuno drukčija. U Kini, na primer, gostuju najpoznatiji svetski muzičari, a uslovi u kojima se nastupa izvanredni su – kaže u razgovoru za naš list Irena Simonuti. – Njihove koncertne sale primaju i po nekoliko hiljada posetilaca, a akustika je tako dobra da smo imali utisak da smo uspostavili komunikaciju i sa čovekom u poslednjem redu. U Mongoliji smo imali divnu turneju 1998. godine. To je prostrana, ali ne mnogo naseljena zemlja, tako da smo se baš pribojavali kako ćemo se uklopiti s tamošnjim orkestrom. Sistem održavanja koncerata u Mongoliji je poseban. Koncerti traju po dva i po sata, od čega mi sami nastupamo dva sata, a pola sata s mongolskim orkestrom. Međutim, ispostavilo se već posle prvih odsviranih tonova da je u pitanju vrhunski orkestar, jer su to fenomenalni umetnici, koji su se mahom školovali u Rusiji. Isto tako, nismo ni znali da smo nastupali u okviru festivala, koji je bio takmičarskog karaktera. To smo saznali tek po povratku sa koncerta, kada smo zamolili prevodioca da nam pročita šta nam piše na diplomama koje smo dobili. Ispostavilo se da smo dobile prvu nagradu i publike i žirija – kaže kroz smeh Irena.
Njena sestra Ana tvrdi da nikada nisu volele da se takmiče i da svoje đake uče da je prava umetnost u muziciranju i takmičenju sa sobom, a ne na javnim takmičenjima. Danas su one profesori kamerne muzike u muzičkim školama „Slavenski“ i „Mokranjac“.
Trio Simonuti nastupao je i na brojnim muzičkim festivalima kod nas, među kojima su BELEF, Budvansko leto, Mermerni zvuci u Aranđelovcu, Mimoze u Herceg Novom, Mokranjčevi dani u Negotinu, Ulcinjsko leto… Snimali su za sve radio i TV centre u zemlji, kao i za slovenačku, makedonsku, bosansku, hrvatsku, bugarsku, pa i kinesku i mongolsku televiziju. Snimili su osam diskova, četiri kasete i jednu ploču.
Ipak, kao najstariji i najiskusniji član sastava, Tripo Simonuti nije optimističan kada je u pitanju pozicija klasične muzike u svetu danas. – Svet se okrenuo biznisu. Sve je manje umetnosti. Velike turneje održavaju samo najpoznatiji umetnici, ali ne tako često kako se misli. Kriza je prisutna u celom svetu. Kako tumačiti, na primer, to što se u velikim centrima, u Italiji recimo, gase škole i orkestri. Mi mnogo muzičkih škola i što se školovanja tiče situacija nije loša. Ali, perspektiva tih mladih muzičara je dosta neizvesna. To je divan posao, ali u pogrešno vreme.