Foto: Privatna arhivaPolovina juna 2020. godine. Ispod dobro „ušuškanog“ tepiha skrivanja i zataškavanja, počela je da kulja strašna kovid priča.
Na gradskim tablama umrlice su pretrpavale jedna drugu. U bolničkom krugu putevi pomešani, prljavo i čisto bilo je isto.
Ispred lekarskih ordinacija dugi redovi „sumnjivih“ i obolelih od korona virusa u pratnji mnogobrojne rodbine. Građanima se uporno upućuju poruke da više veruju ušima nego očima.
U jednoj od najstarijih zgrada smešteno je malo Infektivno odeljenje. Taman je, sa 25 postelja, za „redovne prilike“, a pretesno za udar koji je naišao.
Ispred nestvarna slika, kao na filmovima, tamo daleko, kad se ljudi, u dugim redovima, tiskaju da dođu na red do lekara. Tamo daleko počelo je da se živi i ovde.
Zaraženi, ispred odeljenja, sede na stolicama, na betonu i travi i čekaju svoj red. Nervozno se raspituju da li neko unutra radi, zašto je sve tako sporo… Čuje se i po neka psovka.
U tom trenutku, Infektivno odeljenje je desetkovano. Od tri infektologa, dva su zaražena, jedan deo medicinskih sestara je oboleo, drugi deo je u učestalim transportima teško obolelih i veće zdravstvene centre. Popunjavanje svih praznina palo je na dr Lejlu Ćeranić, infektologa.
Pregledala je, određivala terapiju, smeštala obolele na odeljenju… bila lekar i medicinska sestra. Na odeljenju je bila od 7 sati ujutru do 22 sata uveče, sa obaveznom pauzom za doručak uveče, oko 19 sati.
U žaru borbe prod korona pošasti, zek se čulo za najmlađeg infektologa na Infektivnom odeljenju, dr Lejlu. Priču o njoj pričali su pacijenti i njihove porodice.
Novopazarci su joj ubrzo dodelili titulu heroine, zbog borbe za živote ljudi u najdramatičnijim danima za Novi Pazar. Zbrinjavanje zaraženih i borbu za njihove živote stavila je ispred porodice i svoje četvoro maloletne dece, od kojih je najmlađe, prošle godine, imalo samo dve godine.
Sa ove vremenske distance, priznaje da je bilo i strahova i dilema.
– Nemoć je bila prisutna, ali sam je terala od sebe. Pokušavala sam da razmišljam drugačije, iako je bilo nemoguće da se izbegne osećaj nemoći kada u toku dana izgubite više života – priseća se ova lekarska heroina vremena kada su umrlice bile na svakom ćošku, koje su skidane po naređenju da se prikrije stvarni broj umrlih, a korona je, tih dana, odnosila i po desetak života.
Dok je zbrinjavala obolele shvatila je koliko su ljudi „slabi i nemoćni, da ova nevidljiva pošast ne štedi i ne pravi razlike koje sam čovek nameće“.
– Bolest ne bira boju kože, naciju, veroispovest, socijalni status… Moji strahovi su bili usmereni prema tome da li će ovo ikada proći, da li ćemo imati dovoljno snage ako epidemija potraje duže?! – kaže dr Ćeranić.
Iz tog vremena, za nju je najupečatljiviji događaj bio kada su „iz potpunog kolapsa zdravstvenog sistema uspeli, za nekoliko dana, da postanu sistem koji savršeno funkcioniše i odgovori zahtevima pandemije“.
– Ne mogu da zaboravim pomoć i solidarnost kolega iz Beograda, Kragujevca, Kraljeva, Kruševca, Sarajeva i Tuzle. Prava i velika privilegija je doživeti nešto tako u karijeri – naglašava ova lekarka i među heroje i heroine ubraja svoje kolege i koleginice iz novopazarske Opšte bolnice, kojima je dugotrajni rad u crvenoj zoni obeležio karijere.
Koliko god se trudila da potisne sećanja na prošlogodišnji jun i jul, dr Ćeranić ne može da zaboravi manjak kadrova, opreme i po 200-300 pacijenata dnevno, koji su se javljali lekaru sa teškim kliničkim slikama, kada su tri pacijenta delila jednu kiseoničku masku, kada je panično zvala svoje pretpostavljene da dopreme boce sa kiseonikom jer se ljudi guše….
Sebe ne doživljava kao heroinu, samo je radila svoj posao i znala je da je potrebna bolnici i bolesnicima. Onako kako se zaklela Hipokratu.
Sugrađani su joj dodelili titulu herone, u Opštoj bolnici postala je v.d. načelnice Infektivnog odeljenja. Tu „titulu“ je izgubila samo posle mesec dana.
V.d. direktora joj je odluku o smeni poslao preko interne kurirske službe. Od naroda joj stizalo blagosiljanje, a od bolničkih rukovodilaca kazna za podignut glas zbog propusta i loše organizacije u toku prošlogodišnje krize. Sa još 36 kolega specijalista potpisala je peticiju za smenu, još uvek, aktuelnog rukovodstva.
U januaru ove godine, nedeljnik „NIN“ proglasio je za ličnost godine 2020. Tada je rekla da je „iznenađena i počastvovana“ i da je to priznanje za borbu u toku epidemije,“ nagrada za moju porodicu i ceo kolektiv koji je bio sa mnom u tim teškim trenucima. Ovo je nagrada i za sve lekare u Srbiji, da se čuje naš glas i da se sazna za naš položaj u društvu“.
Novopazarci svojim lekarkama-heroinama smatra anesteziološkinje dr Tanju Petrović iz Kraljeva i dr Gordanu Dimitrić i specijalistkinju za plućne bolesti dr Jasminu Osmanović.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta Ublažavanje socijalnih i ekonomskih posledica pandemije COVID-19 u Srbiji, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
