Dug put do rečnika, gramatike i pravopisa

Matica srpska je 2007. objavila jednotomni Rečnik srpskog jezika, koji se u međuvremenu pokazao kao nepraktičan, pa je najavljeno novo, izmenjeno izdanje, ali i novi šestotomni rečnik, budući da je prethodni izašao pre više od trideset godina. Matica radi i na novoj gramatici. Prema najavama iduće godine bi trebalo da se pojavi Normativna gramatika srpskog jezika Ivana Klajna i Predraga Pipera, koja će zameniti skoro pola veka staru gramatiku Mihajla Stevanovića.

Koliko možemo biti zadovoljni ovakvim tempom i stepenom zaokruženosti srpskog jezika i njegovih normi? Akademik Ivan Klajn kaže da je dovoljno uporediti ono što imaju druge evropske nacije, na primer Albanci i Hrvati, i videti da je srpska arhiva krajnje oskudna. U drugim zemljama rečnici se stalno dopunjuju, skoro svake godine izlaze nova izdanja, u Srbiji se još čekaju kapitalna dela. On ukazuje na tromost institucija odgovornih za jezičku kulturu, ali i nemar države u vođenju jezičke politike. U našoj zemlji postoje čak tri državna aparata angažovana na negovanju jezika, ali je među njima loša koordinacija a uloge im nisu jasno definisane.

Veliko je pitanje i koliko se primenjuju dosadašnja izdanja i, još više, koliko su ona poznata.

Predsednik Odeljenja za srpski jezik u Matici srpskoj prof. dr Mato Pižurica kaže za Danas da je u saradnji sa Institutom za srpski jezik i Odborom za standardizaciju srpskog jezika dobar deo Normativne gramatike urađen, završen je i izdat deo sintakse, tvorba reči i fonologija, u pripremi je i morfologija, tako da se ova gramatika privodi kraju. Direktor Instituta za srpski jezik prof. dr Sreto Tanasić dodaje da će se sigurno praviti i skraćeno izdanje, koje će opet biti slično onoj Stevanovićevoj jednotomnoj gramatici.

Mato Pižurica podseća da je u staroj državi bilo nekoliko lingvističkih centara sa određenom lingvističkom fizionomijom. Zagreb je, recimo, imao enciklopedistiku i leksikografiju, Sarajevo je počelo da razvija lingvostilistiku, Beograd je imao veliki leksikografski projekat, Novi Sad je počeo da razvija modernu sintaksu. Posle raskola ostali smo sami sa ograničenim brojem institucija i kadrova.

Kada se govori o standardnoj jezičkoj normi, nije sasvim jasno da li je Pravopis Matice srpske i danas obavezujući za sve, neka vrsta zakona koji se mora poštovati. Poslednjih godina je objavljeno više autorskih priručnika, pa su neki od njih stvarali nedoumice zato što nisu bili usaglašeni. Ti priručnici se ne tiču uvek norme, već i nekih drugih oblasti kao što su leksika ili sintaksa, a njime su se dosad bavili E. Fekete, M. Šipka, I. Klajn, M. Dešić i ostali jezički stručnjaci. Veliku zabunu unose i dubleti, mada se često može čuti da oni predstavljaju specifičnost i bogatstvo našeg jezika a ne njegovu nesređenost.

– Drugi priručnici su dobri ukoliko su usklađeni sa važećom normom. Kad se pojavi neki priručnik, on izlazi pred stručnu javnost i ako ga ona prihvati, on se sa svojim eventualno novim rešenjima ugrađuje u normu. Ima priručnika sa inovacijama koje nisu bile obuhvaćene nijednim normativnim instrumentom i oni su dobrodošli. Jezik stalno iznosi nove probleme, pa je i to delatnost trajna i ne može se rešiti za sva vremena – kaže o ovom pitanju prof. Tanasić.

Mato Pižurica ocenjuje da je većina ovih jezičkih savetnika pisana razumljivo, čitko, s jasnim upozorenjima i korisnim savetima, ali je čudno što nemaju gotovo nikakvog uticaja u javnosti. On smatra da se ne radi o nedostatku normativnih priručnika, već pre o demokratizaciji kulture. U današnje vreme imamo, navodi on, mnogo televizija umesto nekad jedne, veliki broj novina, izdavačkih kuća. Samim tim ni pisanje više nije privilegija elite jer sve više ljudi piše. Neodgovornost prema jeziku i smanjena svest o potrebi da se norma poštuje posledica je, s jedne strane, slabe volje da se ona adekvatno plasira, a dobrim delom loše koncepcije školskog obrazovanja.

Prema rečima akademika Klajna, večiti problem je uvođenje maternjeg jezika u srednje škole, gde se i formira pismenost, a gde se izučava samo književnost. Sreto Tanasić ističe da naša država ne zna ili neće da zna da je jezička politika deo ukupne nacionalne politike. Jezičku politiku, u krajnjem, vodi država, a jezički stručnjaci joj služe kao stručni servis.

Nesporazumi Vuka i Đure Daničića

– I dalje mnogi ne znaju da treba reći uvezen, izvezen, donesen, da nije u vezi toga, već obavezno u vezi s tim. Koliko puta se samo na televiziji čuje obolenje, zapalenje, pored toliko jezičkih priručnika, a to su sve školske jezičke greške – kaže prof. Pižurica. Naravno, dodaje on, dubleta ima puno i neki ljudi se čak zgražavaju što jezik nije normiran, što nije sređen, međutim, 99 posto nije stvar pravopisa nego normativne gramatike. Pravopis ne sme, nema pravo da ukida morfološke oblike, biće i oči i očiju, i ti gramatički oblici ne spadaju u pravopisnu problematiku. To ima svoje korene u istoriji jezika, u vreme Vukove reforme, kad je Daničić prilikom pripreme drugog izdanja Rječnika predlagao da se uredi gramatika, da se smanji broj dvojstava, da morfološki, leksički bude ujednačeniji. Vuk je to odbio jer je njegova koncepcija jezika bila zasnovana na narodnom govoru za koji je smatrao da je sposoban sam da se reguliše i očisti. Po Vuku je sve ono što imaju dijalekti, koje je on uzeo za osnovicu književnog jezika, moralo ostati. On se u tom smislu borio za čistotu jezika, objašnjava prof. Pižurica, a ne za potpunu pravilnost. Danas imamo raslojavanje jezika po strukama i imamo regionalno raslojavanje. Svako bi da se preseče, ali po njegovom.

Srpskohrvatski postao srpski

Posle Novosadskog dogovora izašao je 1960. godine Pravopis dveju Matica – srpske i hrvatske, a potom je započet zajednički rad na šestotomnom rečniku srpskohrvatskog jezika. Matica hrvatska je posle drugog toma napustila ovaj projekat, tako da ga je Matica srpska sama završila kao rečnik srpskog jezika. Do 90-ih godina, kaže Pižurica, Srbi su iskreno brodili sa drugom stranom, sa Hrvatima, mada su oni imali već pravopis, tzv. londonac.

– Mi smo znali da nećemo imati zajednički priručnik, ali smo se trudili da imamo što više usaglašenih pravila, da ne otežavamo unutrašnju komunikaciju tada jedne zemlje, pa ni danas to ne radimo, jer mi nemamo problem ni etnonacionalnog ni jezičkog identiteta. Zato se Pravopis iz ‘93. poziva na prethodni iz ‘60. jer nismo hteli da unosimo nepotrebne izmene. Ko je znao srpski pre tog pravopisa, znao ga je i posle. Srpskohrvatski je postao ili ostao srpski, ili tačnije, u lingvističkom smislu nije se ništa promenilo. Ko je dobro govorio ‘90-ih godina taj dobro piše i govori i u naše vreme. Sve te izmene o kojima se mnogo priča, očekivanja da se nešto bitno dogodi, promeni, da dođe do neke jezičke reforme, pokazuje, u stvari, nerazumevanje suštine. Od Vuka naovamo nije bilo nikakve potrebe ni za pravopisnim, ni za jezičkim normama. Tiče se normalnog i prirodnog jezičkog toka i razvoja, u domenu pravopisa radi se samo o finim, sitnim izmenama, doterivanjima, dopunama i ništa više od toga, jer niko nema prava da pismene učini nepismenim – kaže prof. Mato Pižurica.