Eksplozija moderne u predvečerje svetske katastrofe

Knjiga 1913. Godina stoleća (Florian Illies: 1913. Der Sommer des Jahrhunderts, S. Fischer Verlag, Frankfurt a.M. 2012) retrospektivno pripoveda istoriju višestrukog paralelnog zbivanja one godine – „1913“ – od koje nas razdvaja egzaktno ravno jedno stoleće. Romansijer-hroničar prati svoje protagoniste u sferi kulture – između ostalih, pesnika Rilkea, slikara Noldea ili psihijatra Frojda, kroz vremeplov jedne godine, osenčene ominoznom 1914, koja markira početak Prvog svetskog rata, a koji je jedan od doajena švajcarske istoriografije nazvao „prakatastrofom“. Za duhovni profil tog vremena istoričar Golo Man veli: „Duh i država su živeli odvojeni jedno od drugog“. Opšta klima prenapregnusti – ono što mi danas zovemo burn-out-syndom – biće nazvano „neurastenijom“. To vreme karakteriše i snažan poriv u avangardnom eksperimentisanju u svim oblastima uključujući i diskurs o erotici i seksu i psihoanalizi. Mimo čvorova evropske kulture – Pariz, Beč, Moskva, Berlin, London – još su Minhen, Venecija i Prag bledo osvetljeni, a Njujork sa one strane Atlantika. Doživljaji, prisile ili srećne okolnosti umetnika, književnika, kompozitora i psihoanalitačara, koji su se zbili pre ravno sto godina, stoje u kalejdoskopskoj vizuri ove konstruisane retrospekcije. Tomas Man, Rajner-Marija Rilke, Franc Kafka, Ludvig Kirhner, Oskar Kokoška, Igor Stravinski, Zigmund Frojd, Karl Gustav Jung čine reprezentativnu povorku u hronološkom sledu Ilisovog romana-portreta jedne epohe.

Prustova Potraga za izgubljenim vremenom, Muzilov Čovek bez svojstva, Džojsov Ulis, Manov Čarobni breg, Kafkina Pisma Felisi Bauer potiču iz godine 1913. Umetnička grupa Brücke/Most te će se godine raspasti. Iste godine Gertrude Štajn piše Jedna ruža je jedna ruža je jedna ruža. Te godine će Mona Liza biti ukradena, Maks Veber će dijagnosticirati „razmađijanost sveta“, a Oskar Špengler napisati Propast Zapada. U Parizu će biti inscenirano Posvećenje proleća Igora Stravinskog, Kokoška će slikati femme fatale Almu Maler-Verfel, Maljevič svoj Crni kvadrat, Marsel Dišam svoj Ready-Made, Bihnerov Vojcek biće praizveden, a droga „ekstazi“ biće pronađena. Nils Bor će te 2013. razviti model atoma, a pisac H. G. Vels prvi će upotrebiti reč „atomska bomba“. U Milanu će Prada otvoriti svoj prvi boutik, u Trstu će Džojs, Kafka i Muzil istoga dana piti Cappuccino, a u Beču, u parku pred zamkom Šenbrun, pukim slučajem, šetaće se istovremeno slikar akvarela za poštanske razglednice Adolf Hitler i izbeglica Josif Visarionovič Džugašvili, narečeni Staljin. Samo nekoliko blokova dalje, Trocki je u jednom bečkom Caféhaus igrao šah. Tito je kao test-šofer automobilskih trka vratolomno vitlao ulicama habzburške metropole, a u isto vreme se prestolonaslednik K. & K. monarhije, Franc Ferdinand igrao na podu svog salona igračkama, modelima vozova. Gustav Klimt ležao je uz svoje modele, dok je Ludvig Vitgenštajn u isto vreme pisao svoj Traktatus. U Nju Orleansu će dvanaestogodišnji Luis Armstrong, dičeći se ukradenim revolverom, biti uhapšen, da bi u zatvoru otpočeo da svira na trubi.

Rudolf Štajner pisaće svojoj majci sa predosećanjem „da je rat na pragu“. Kosmpolitički nacionalisti u Belinu, Londonu ili Oksfordu prihvatali su ratove ukoliko su bili lokalni kao sredstvo politike. Oni su pripadali onoj tradiciji koja je još od Bečkog kongresa držala da je vojna moć omeđena na jedan prostor garant relativno dotad najdužeg perioda pacifizma. Reč je o vremenu kao snu „začarane lepotice“ vilhelminske, duha bremenitog u nostalgiji za smrću i nekakvom samodestruktivnom žudnjom za propašću. Zigmund Frojd zlopati se jakim depresijama, a Karl Gustav Jung apokaliptičkim vizijama, na drugoj strani Franca Kafka će biti opsednut fantazijama o moći, a Tomas Man će povodom upravo objavljene novele Smrt u Veneciji pisati da je „sve njegovo interesovanje zaveštano raspadanju“. Gotfrid Ben, Franc Kafka, Georg Trakl, Karl Kraus, Egon Šile, Pablo Pikaso, Hugo fon Hofmanstal, Virdžinija Vulf, Ernst Junger, Arnold Šenberg, ili prestolonaslednik Franc Ferdinand – svi su oni deo povorke istovremenih događanja odnosno onoga što se u istoriografiji zove „sinoptička istorija“.

Ovde je na delu nekakav mimetički kompozicioni princip koji bismo odredili kao montažu objektivne zbirke materijala sa reality-soap, što Ilis sa istančanim narativnim umećem aranžira, inscenira i konstruiše kao pogled unatrag na epohu ekstrema, kulturnog pesimizma i dekadencije. Ton Ilisovog pripovedanja je diferenciran: on je tu i tamo stoičan, često ironičan, a najčešće lakoničan. Tako autor veli – Mart 1913: Rilke ima kijavicu. Ima nečeg prustovskog u Ilisovom prosedeu potrage za prošlošću odnosno zbivanjima u svetu koji je neizbežno „tekao ka Nijagari“, da parafraziramo Jakoba Burkharta o francuskoj aristokratiji u predvečerje 1789. godine. U ovoj knjizi sjedinjen je feljtonistički vatromet sa virtuoznim narativnim vinjetama vešto spletenih u mozaik-panoramu višestrukih faits divers. Ilisova knjiga čita se kao napeti dokumentarni roman, koji je ujedno i grandiozni portret jedne epohe u predvečerje svetske katastrofe.