Evolucija sovjetske politike

Mark Mazover: Mračni kontinent. Evropa u dvadesetom veku (8)

Mark Mazover, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih svetskih istoričara, u svojoj kapitalnoj knjizi „Mračni kontinent. Evropa u dvadesetom veku“ oblikuje celovitu, inspirativnu, uzbudljivo napisanu, raskošnu, argumentovanu istoriju Evrope. Ova velika sinteza oličava najvažnije delo moderne istoriografije o istoriji Evrope XX veka. Mazoverova knjiga na suštinski način produbljuje razumevanje evropske politike, kulture i svakodnevice u XX veku. Danas objavljuje završno poglavlje ove knjige čiji je srpski izdavač Arhipelag.

Staljinizam pod sovjetskim pokroviteljstvom doživljavan je kao sudbina tog regiona kojoj su se opirali samo najtvrdoglaviji ili najduhovniji. U poređenju s nacističkim Gestapom, Štazi i rumunska Sekuritatea bili su ogromni, tehnički napredni aparati terora koji su mogli lako da prisile ili zastraše stanovništvo i tako ga drže u pokornosti. Samo je jedan izvor destabilizacije izmakao njihovoj kontroli – Moskva. Godine 1987, kad je Mječislav Rakovski, zamenik poljskog premijera, razmišljao o uvek prisutnoj pretnji da bi neko mogao da se uplete u unutrašnju politiku zemlje, iznenada se dosetio: „A šta ako taj neko, imajući na umu sopstvene interese, ne želi da se uplete?“ I šta, zaista, ako se ipak umeša – da prkosi starom poretku? Upravo se toj mogućnosti sada moramo okrenuti.

Ubistvo ili samoubistvo? Revolucija ili povlačenje? Ista pitanja koja se često postavljaju u vezi s krajem britanske vladavine u Indiji ili holandske u Indoneziji mogu se postaviti i za 1989. godinu. To nije slučajno: propast komunizma bila je deo šireg okvira evropske dekolonizacije.

Dugo razdoblje imperija počelo je s Portugalijom i Španijom tokom XV veka, a završilo se polovinom XX veka. Nakon Drugog svetskog rata, koji je ujedno označio i kraj nemačkih imperijalističkih težnji, i preostale evropske sile nevoljno su se lišile svojih kolonija. Brzina je varirala, ali sveukupan proces dekolonizacije odigrao se za neobično kratko vreme – bilo je to pitanje decenija – u poređenju s dužim ritmom imperijalnog osvajanja i uspostavljanja vlasti. Štogod su osećali marksistički teoretičari neoimperijalizma – a tačno je da se ekonomski uticaj Zapada u načelu nije smanjio posle dekolonizacije – politički čin raspadanja imperija bio je neverovatno važan.

Objašnjavanje uzroka dekolonizacije – a posebno njene brzine – zaokupljao je istoričare od tih vremena. Razjašnjeno je nekoliko stvari. Prvo, carstvo se, u celini, nije isplatilo. Preciznije, iako su neki pojedinci i kompanije mogli da steknu ogroman profit, ono je uglavnom opterećivalo blagajne većine imperijalnih sila. Stoga iskorišćavanje kolonijalnih naroda nije bilo nekompatibilno s neto gubicima poreskih obveznika kod kuće. Drugo, imperijalne sile retko su bile prisiljene da se povuku zbog posledica oružanog ustanka – Alžir je bio izuzetak a ne pravilo. Pobune je gotovo uvek bilo moguće ugušiti, ali nametalo se pitanje uz kolike troškove i žrtve. Nacionalistički istoričari vole da kažu kako su hrabri pobunjenici zbacili okove imperijalne vlasti. Zapravo su stražari u Vajtholu i Parizu odlučivali o tome kada će da zatvore (ili otključaju) zatvor i povuku se.

Njihova odluka zasnivala se na nekolikim okolnostima – finansijskim, vojnim i političko-ideološkim. Imperijalne snage uvek su mogle da biraju hoće li primeniti silu kako bi ostale na vlasti. Kada bi to uradile – kao Francuzi u Alžiru ili Vijetnamu, ili Portugalci u južnoj Africi – narušile bi političku stabilnost kod kuće. U posleratnoj eri sve su češće odlučivale da ne primenjuju silu. Jedan od razloga, naravno, bio je to što su shvatile da je vojna dominacija skup i nespretan način da dobiju ono što žele. Drugi, za zapadne sile, bio je taj što njihovo istrajavanje da očuvaju imperije nije odgovaralo ni njihovom zaštitniku, Sjedinjenim Državama, niti domaćoj javnosti koja je, pre svega, najviše marila za prosperitet u novoj Evropi. Bleštavost carstva bivala je sve mutnija, njena moralnost i racionalnost dovedeni su u pitanje na kontinentu koji nije funkcionisao prema opštim karakteristikama imperijalnih nadmetanja i posedovanja teritorija, nego kroz transnacionalnu ekonomsku saradnju.

Tako u modernoj eri vojni poraz nije bio neophodan da se imperije bace na kolena. Ono je donelo propast otomanskog, španskog i habzburškog carstva, ali ne i onog najmoćnijeg među njima, britanskog. Što se tiče carske Rusije, ona se urušila 1917. pod teretom rata, ali je zato Staljinova imperija preživela i napredovala čak i nakon krvavijeg i razornijeg rata da bi brzo propala u periodu mira. Sovjetska vladavina u istočnoj Evropi može se, naprosto, posmatrati kao anahronizam, ostatak od prošlih modela vladanja koji se više ne uklapaju u savremeni svet. Hitro i s političkom istančanošću koja se može uporediti s britanskim povlačenjem iz Indije i, nešto kasnije, iz zapadne Afrike, Kremlj je odlučio da se povuče iz istočne Evrope i imperija je nestala gotovo preko noći. Dakle, samoubistvo, a ne ubistvo. Razlozi zbog koga je Kremlj tako odlučio – prioritet domaće ekonomske reforme, otrežnjenje nakon debakla u Avganistanu – ključ su za događaje iz 1989.

Nastavlja se