Foto: Lična arhivaKada sa porodicom živite decenijama na Telepu, delu naselja u Novom Sadu, onda ste Telepčani. Iako smo tokom života živeli i u centru grada, odmah do Zmaj Jovine gimnazije, na Detelinari i na Limanu, ipak je naša porodica prvo telepska, pa smo onda Novosađani.
Današnji Telep (mađarska reč koja znači naselje) ranije poznat kao Daranjijevo naselje, nastao je krajem 19. veka, kada su tu naseljeni pretežno Mađari, ali bilo je i Bugara baštovana. Tada su im podeljene parcele radi bavljenja poljoprivredom.
Ime Daranjijevo naselje dato je prema ministru poljoprivrede mađarske Kraljevske vlade koji je vrlo pametno odlučio o podeli parcela poljoprivrednog zemljišta svima koji su želeli da se bave vinogradarstvom, ali i baštovanstvom.
Negde na današnjem Kamenjaru, bilo je Bugara baštovana, a današnji Južni Telep je bio prava bašta iz koje se iznosilo povrće i voće na novosadsku pijacu. Severni deo Telepa je bio više naseljen ljudima koji su radili na železnici. Osim baštovanstvom, Telepčani uz Dunavac su ribarili i svaka kuća je imala pred kapijom čamac.
Telep je jako stradao u mnogim od poplava, ali kada je bila velika poplava 1940. godine uzdignuti delovi Telepa, takozvane grede, nisu poplavljeni. Tako su sačuvane reformatorska crkva, rimokatolička i kuće koje su se nalazile iza njih u današnjoj ulici Heroja Pinkija. Taj deo nije stradao ni za vreme velike poplave 1965. godine.
Telep se uvek razlikovao od drugih delova Novog Sada. Pretežno je bio naseljen mađarskim stanovništvom, a Južni Telep je bio karakterističan po velikim baštama, jer su Telepčani bili vešti povrtari, voćari i vinogradari. Često su te bašte iškolovale generacije mladih ljudi koji su postajali trgovci, učitelji, profesori, advokati.
I tako je bilo sve do devedesetih. Prema nekim podacima na Telepu danas živi tek nešto preko 10.000 Mađara. Ratovi devedesetih su uticali na promenu strukture življa na Telepu pa tako danas u ovom delu grada ima mnogo novodoseljenih iz Bosne i Hrvatske.
Mađari su se povukli na sever Bačke ili su imigrirali u Mađarsku. To su bila strašna vremena kada su me moje komšije Mađari zaustavljali na ulici i pitali sa strahom u očima da li će i njih Šešelj oterati. Moja porodica i još po neka, bili smo do tada retke srpske porodice. Bilo je užasno osećanje kako utešiti te ljude i reći da ih mi nećemo dati.
A baš od njih, tih mađarskih komšinica, Viki neni i Manci neni ja sam se naučila baštovanstvu i prehranila porodicu u vreme sankcija i nemaštine. Zanimljivo je da u to vreme nikada nismo zaključavali kuću, slabo se išlo u grad, a kada se išlo govorilo se idemo u Novi Sad.
Ja sam tada još bila redovno zaposlena, ali moje komšinice su eto išle u Novi Sad. Ulica Heroja Pinkija danas slovi za jednu od najneprijatnijih ulica u Novom Sadu zbog besomučnog saobraćaja koji tutnji kroz ovaj uzani šor bez drveća kao da smo na autoputu.
Pre trideset godina u ulici se ispred svake kuće gajilo cveće, bilo je drveća, a starije komšinice prekoputa su sedeći na šamlicama prodavale prvu salatu i rotkvice.
Telep je danas postao popularno mesto za investitore jer je jedno od retkih mesta gde postoje velike parcele. Te velike parcele, negde čak oko jednog hektara, bile su bašte. U Vikineninoj bašti koja se nalazi kako bi Bačvani rekli „čelo moje bašče“, nikla je na hektaru zemljišta petospratnica.
Ta njena divna bašta davala je od februara prvo cveće, narcise, pa zumbule, prve salate, mladi luk, grašak, krompir, papriku, paradajz, kelj, višnje, trešnje, kajsije, šljive… Za Sve svete posebno cveće za groblje. Sada tu žive novi ljudi koji ne znaju za Viki neni, za njenog muža Feri bačija i za njen piskav glas izjutra kojim me je obaveštavala preko ograde da je pristigao grašak.
Potpuno sam svesna da grad mora da se razvija, ali kako objasniti urbanistima da je trebalo da sačuvaju ovaj dragocen ambijent pun biljnog i životinjskog sveta koji su beton i saobraćaj ubili? Kako objasniti da je trebalo sačuvati mađarsku tradiciju jer je Telep trebalo da ostane Telep, Daranjijevo naselje namenjeno poljoprivredi i ravničarskom životu.
Tako bismo kupovali naše povrće na pijaci, a ne uvezeno iz Grčke, Španije, Albanije, Makedonije. Ali, to je već druga tema. Meni ostaje da se sa toplinom u srcu sećam okačene flaše rakije na kanapu s unutrašnje strane kapije od komšije Rudike.
To je redovno radio čim bi ispekao rakiju. To je u današnjem svetu velika privilegija. To je bio Telep koji je eto netragom nestao.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
