Frensis Bekon: Filozofija i špijunaža 1Foto: Wikipedia

U prvom tomu svoje Enciklopedije, francuski prosvetitelji Deni Didro i Dalamber, na prvo mesto „među herojima“ koji su inspirisali njihov poduhvat, stavili su engleskog filozofa Frensisa Bekona.

Oni su ga nazvali „najvećim, najuniverzalnijim, najelokventnijim od svih filozofa“, a iza njega su sledili Dekart, NJutn i Lok. Jedan od razloga koji su naveli u korist Bekona, bio je i taj što je imao „sublimativnu imaginaciju“.

Frensis Bekon je napisao brojna dela, a u gotovo svim školskim udžbenicima poznat je po „Novom organonu“ u kojem je izložio principe svoje filozofije. Među njima, najvažniji je čišćenje ljudskog razuma od lažnih pojmova, koje on naziva idolima.

Ono po čemu je Frensis Bekon bio značajniji u svoje vreme, nije danas niti toliko poznato, niti istaknuto. Bekon je, zajedno sa još nekoliko osoba, bio jedan od najvažnijih ljudi engleske administracije krajem 16. veka, u vreme vladavine prve protestantske vladarke Elizabete I. Engleska je bila centar protestantsko – kalvinističke revolucije i otpora nastojanju katoličkih sila, Vatikana i Francuske, da povrate svoj uticaj.

U predvečerje stvaranja imperije, došlo je do obračuna britanskih tajnih službi, koje su služile divergentnim frakcijama u vlasti. Unutrašnja borba za vlast u vreme Elizabete bila je, takođe, nemilosrdna, a u njenom centru našao se i Frensis Bekon. Zbog toga izgleda prirodno da je umešan u intrige, prevare, izdaje najboljih prijatelja i nekadašnjih zaštitnika, snalaženje za novac i tajne žudnje kojima je bio podložan.

Bekon je, kao tvorac „revolucije znanja“, bio jedan od oslonaca reforme engleske špijunaže koja je nastajala u to doba, sticala svoju slavu napolju, a snagu unutar monarhije. Napori da se reformiše nacionalna obaveštajna služba potiču iz revolucije u znanju s kraja 16. veka. Od tada, prijatelji i neprijatelji Engleske imaju veliko poštovanju za englesku tajnu službu. To poštovanje zasnovano je na inostranim kontraobaveštajnim operacijama, ojačanim, najverovatnije, tehnikama obmane koje je predložio Frensis Bekon u svojoj analizi iz 1594, Discourse touching Intelligence and the Safety of the Queen’s person. Bekon je tražio od kraljičinog privatnog saveta da „rasprostrane mišljenje u inostranstvo da NJeno Veličanstvo ima tako mnogo obaveštajaca i da je sve puno špijuna i lažne braće“. Konačni rezultat mogao je da se vidi u mišljenju tadašnjeg najjačeg britanskog protivnika, Vatikana.

Vatikanski nuncije u Flandriji 1580. verovao je da „kraljica Engleske, ja ne znam kako, prodire svuda“, španski nuncije upozoravao je da ona „ima svuda svoje stražare „, a njihov pariski kolega javljao je Papi da su svi Englezi emigranti špijuni. Kurija u Rimu saznala je od Marije Stjuart, koja je bila u engleskom zatvoru, Volšingam da Elizabeta ima agente veoma blizu pape.

Otkriveno je i da je „filozof prirode“ Đordano Bruno, koji je spaljen u februaru 1600, bio tri godine u francuskoj ambasadi u Londonu uključen u britansku špijunsku mrežu i da je najverovatnije bio dupli agent. Francuska ambasada u Londonu bila je centar zavere u kojoj je trebalo da bude likvidirana kraljica Elizabeta i oslobođena škotska kraljica Marija Stjuart koja je bila zatvorena već 19 godina.

Tokom Elizabetine vladavine, neke od glavnih ličnosti u stvaranju nove britanske obaveštajne doktrine, formulisali su strategiju ekspanzije za tada drugorazrednu englesku silu, u poređenju sa Španijom ili Francuskom, koja je sprovedena tako uspešno da je u 19. veku dobila oblik Pax Britannica, imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi“.

Engleska je 1560. bila drugorazredna sila, sa oko 5 miliona stanovnika, što je bilo upola manje od njenih rivala i neprijatelja, Francuske i Španije, takođe sa manje centralizovanom vladom. London je imao 125 000 stanovnika. Do 1550. Engleska je bila daleko iza Španije, Portugalije, Francuske i Holandije u istraživanju sveta. U poljoprivredi, finansijama, mašinogradnji, industriji, trgovini, vojnoj snazi, uključujući veličinu svoje mornarice, Engleska je bila daleko slabija, nego njen najveći saveznik, Holandija, koja je imala manje od polovine stanovnika Engleske. Više od 90 odsto trgovine obavljalo se sa tradicionalnim tržištem na kontinentu.

Ideja o tajnom i dugoročnom pravcu razvoja zemlje izrasla je iz intenzivne debate između 1580 – 1590 o ratu kao instrumentu nacionalne bezbednosti i ekonomske ekspanzije. Postalo je jasno da ljudi poput Vilijema Cecila, njegovog sina Roberta, matematičara i obaveštajca DŽona Dija, istraživača Ričarda Hakluta, Frensisa Volšingama i Frensisa Bekona, budućnost Engleske vide u prekomorskoj trgovini, ekspanziji i pronalascima i da zahvaljujući pomorskoj superiornosti, ta Engleska može da, prema vlastitom nahođenju, kako se Bekon izrazio, „vodi ratova onoliko koliko i kada ona želi“.

Bekonova dela za vreme njegovog života, zbog svoje osetljivosti, bila su veoma restriktivno štampana. Bekon je, kao i njegov rođak Robert Sesil, voleo tajnost, čak i u nauci. Rober Sesil se užasavao svake indiskrecije i nije želeo da govori javno o politici čak ni u apstraktnim pojmovima.

Umovi nove generacije u usponu videli su celu Zemljinu kuglu kao englesku imperijalnu „ostrigu“ koja je trebalo da bude otvorena engleskim intelektualnim, političkim, vojnim, komercijalnim i geografskim „velikim zamislima“.

Oni su sanjali, kako je pisao Rajli Volter, tvorac legende o Eldoradu, „da traže novi svet zbog zlata, nagrada i slave“. Takvi su bili plan Roberta Devera erla od Eseksa da se iskrca u Španiji, „Veliki ugovor“ između kralja i parlamenta koji je osmislio Rober Sesil, Rejlijeve ekspedicije i potrage za Eldoradom, Bekonov cilj za „potpunu rekonstrukciju nauke, umetnosti i svih ljudskih znanja“. Većinu tih ideja bilo je nemoguće ostvariti. Negde oko 1600. godine dolazi se do imperijalne strategije „Pax Britannica“ koja je zasnovana na obaveštajnim poslovima, špijunaži, nauci i drugim idejama, a ne na ratu.

Pet ključnih elizabetijanskih ličnosti koje su radile na ovoj doktrini bili su sama kraljica Elizabeta koja je vladala Engleskom kao apsolutni monarh 45 godina, Vilijam Sesil, Fransis Volšingam i Robert Sesil koji su zajedno bili 64 godine engleski državni sekretari čiji posao je bio, kako ga je opisao Rober Sesil „sloboda da se bave svim što je povezano s govorima i obaveštajnim pitanjima“ i da radi toga“imaju ljude u inostranstvu u svim delovima sveta“. NJih je Bekon nazivao „gospodarima igre“. Peta osoba bio je sam Bekon, ideolog „revolucije u znanju“ u 16. veku. On je obaveštajna pitanja video kao „svetlost države“, vezu koja je povezivala vlast i znanje kao što je napisao u „Novoj Atlantidi“ koja je posmrtno objavljena 1626. godine .

Inače, za Frensisa Bekona, život je bio dugo razočaranje koje se graničilo s ličnom tragedijom. Tokom skoro 25 godina, uz pomoć svog rođaka, Sesila, nastojao je da bude moćna ličnost u vlasti. To je konačno postao, tek nakon što je Robert Sesil umro, kada je imenovan za lorda kancelara Engleske. Na kraju je 1621. uhapšen, ražalovan i osuđen zbog korupcije. Kaznu nije izdržao, ali je umro 1626. godine.

Postoji nekoliko razloga njegove lične tragedije. Jedan je taj što su on i njegov brat Entoni bili „diskretni homoseksualci“. Pisma njihove majke kao i dokumenti iz Engleske i Francuske potvrđuju preovlađujuće mišljenje tog doba. Drugi, mnogo važniji razlog, bio je što je Vilijam Sesil istrajno odbijao da podrži karijere svojih briljantnih rođaka. Glavni razlog za ovakav Sesilov stav bio je što su pre 1598. pripadali različitim i nepomirljivo sukobljenim dvorskim političkim strujama.

Braća Bekon pridružila su se 1592. Robertu Everu, erlu od Eseksa, Elizabetinom poslednjem favoritu koji je brzo postao član njenog saveta, lideru „ratne struje“ i političkom neprijatelju mira kojem je težio Sesil.

Frensis Bekon bio je veoma važan erlu od Eseksa. On je, čim je postao član kraljičinog saveta, predložio Frensisa za državnog tužioca, dok je njegov suparnik Robert Sesil želeo na tom mestu Edvarda Kuka. Eseks i Sesil znali su da su kontrola obaveštajne mreže i državnog tužioca dve nerazdvojne poluge bez kojih je nezamisliva politička moć.

Kraljica je počela da se u obaveštajnim pitanjima sve više oslanja na Erla od Eseksa. Frensis i Entoni Bekon i Erl od Eseksa stvorili su neku vrstu malog Forin ofisa i sva pitanja obaveštajne prirode nalazila su se u njihovim rukama.

Prvo mimoilaženje s kraljicom nastupilo je kada su optužili kraljičinog ličnog lekara, Rodriga Lopeza, za pripremu atentata i tako napravili „obaveštajni državni udar“. Kraljica je volela Lopeza, i verovala mu te mu je dala monopol da uvozi bilje koje je neophodno za londonske apoteke. Eseks je 1594. napisao pismo Entoniju Bekonu u kom ga obaveštava da je otkrio „najopasniju izdaju“ i da je „cilj zavere bilo kraljičino ubistvo“, a da je egzekutor trebalo da bude doktor Lopez. Ova zavera poslužila je drugoj grupaciji, Sesilovih, da i oni otkriju „svoju zaveru“ za atentat na kraljicu, koja je onemogućila Frensisa Bekona da postane državni tužilac.

Bekon je uhapšen u septembru 1598. pod optužbom daje počinio finansijske malverzacije. Posle molbe koju je iz zatvora poslao Robertu Sesilu u ime „podrške istoj krvi“, misleći na njihovo srodstvo, odmah je oslobođen. Od tog trenutka počinje njegova transformacija. Dve godine kasnije Frensis Bekon je učestvovao u Eseksovom progonu.

Na suđenju svom nekadašnjem zaštitniku, erlu od Eseksa, Frensis Bekon je bio jedan od dva tužioca. Nazvao je erla izdajnikom, objašnjavajući da su svi izdajnici imali neki izgovor i opravdanje, pa je tako erl od Eseksa ispričao glasine da on treba da bude ubijen, a država prodata, ali da on nije imao takve neprijatelje, niti je bilo takve opasnosti.

Erl je podsetio Bekona da je on lično napisao dva pisma u kojima je opisivao planove njegovih neprijatelja da ga uklone i likvidiraju, pa je zaključio da „Bekon osporava Bekona“. Bekon je odgovorio još težim optužbama, zamerajući sudu da ni u jednom slučaju ranije nije davao toliko slobode optuženom. Suđenje je završeno, a smrtna kazna nad Robertom Deverom, erlom od Eseksa, izvršena je 28. februara 1601.

Posle Eseksove egzekucije, Frensis Bekon je pisao pamflete vladine propagande objašnjavajući Eseksove zločine. Suprotno od Frensisa, njegov brat Entoni je ostao veran erlu od Eseksa do kraja života.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.