Gorka istina o svom vremenu i prostoru

Uvodna priča knjige, upravo sa tim naslovom, razvejava to očekivanje čitaoca. Dramski naboj čini sudar načelne poželjnosti istine i njene ružnoće. Iako je istina jedna od vrhunskih vrednosti, njen izgled je toliko odbojan da je ljudi gone što dalje od sebe. Umesto da bude primljena oberučke, kao osvešćenje i putokaz za izlazak iz moralnog posrnuća, dobija zbog svog izgleda šut-kartu. NJeni potencijalni pozitivni učinci ne stižu ni do ruba svesti i savesti. Utisak ružnoće pojačan je vizuelizacijom istine, njenom personifikacijom.

Prvi sloj značenja priče otkriva dominaciju estetskog u sistemu vrednosti – važniji nam je izgled nego suština. U dubljem sloju uviđamo da je reč i o egzistencijalnoj dilemi lako – teško, to jest o inerciji ljudske prirode, o duhovnoj i fizičkoj lenjosti. Ponašamo se kao da je istina večna i čvrsta kao stena a ne fluidna i promenljiva kategorija. Kao da nam smeta umesto da nam je drago što njen izgled u velikoj meri zavisi od nas. Duh inercije poimamo kao prst sudbine.

Prva priča, svojim privilegovanim položajem, nagoveštava značenjski stožer knjige i njenu osnovnu atmosferu. Odmah iza prve je poetički osobena priča Istorijski trenutak. Počinje u znaku verizma – izveštaja sa mesta događaja, a završava kao groteska. Dok je Dolazak istine slika stanja narodnog duha, u ovoj priči je osvetljena vlast odozgo, kao autorefleksija. Izvor dramske napetosti je razočaranje vođe u nezahvalni narod – seljaci, iz svojih tričavih prizemnih razloga, nisu došli na miting – neće da se slikaju. A sto puta im je davao velika obećanja i iz prestonice i izbliza.

Razočarani vođa je čovek posebnog kova i ne odustaje od mitinga – mazeći ovce, uvideo je da ga zahvalno gledaju. Time su zaslužile i carsku milost i nagradu – predsednik je izdao ukaz da ubuduće na izborima glasaju samo oni koju tu počast zaslužuju – ovce.

Priča Srpski san sazdana je na kontrastu američke i naše poetike života. Američki san se svodi na trnovitu stazu prilježnog učenja i potom doživotnog napornog rada, a naš je neuporedivo dostižniji – diplome se mogu kupiti, radno mesto takođe, čak i ministarski položaj. Istom snopu značenja – san o dobrom vođi i razočarenje u njega – pripada i priča Novi vođa.

Čim joj se san pretvorio u javu, masa obrće predznak – odbacuje ga! Pošto bi se pod novim vođom moralo mnogo više i odgovornije raditi da bi se tek nakon višegodišnjeg truda stiglo do blagostanja, masa se opredeljuje za klaj-klaj život, prema utešiteljskim folklornim sintagmama zar je nama najgore; može i gore!

Obrnuti smisao je u Simićevoj slici stvarnosti posledica urušenog sistema vrednosti. U priči Demokratska država upravo imamo tu inverziju – sumnja se sa kriminogenih lica premešta na poštene građane – nije li čudo kako opstaju sa tako malim, bednim prihodima?! Mora da tu ima neki đavo! Shodno nevidljivoj ali zato sumnji još podatnijoj krivici, umesto hapšenja nepoštenih, pošto bi taj poduhvat prevazišao zatvorske kapacitete, uhapsiće se pošteni. Uostalom, nije li srž demokratije – volja većine? Pisac u tom duhu i poentira priču: Mi poštujemo prava većine…

Tako vam je to u demokratskim zemljama… Krajnji ishod kraha sistema vrednosti je sumnja u čitavu civilizaciju, uključujući i religiju. Priča-parabola Sumnjiv tip značenjski seže do samog Isusa Hrista.

Pred čitaocem se u dugom nizu ređaju kratke ali značenjima krcate i stilski izbrušene priče, razuđena slika aktuelne stvarnosti, mozaik od 86 reskih, efektnih i uverljivih satiričnih priča. Pisac zaslužuje pohvalu već razabirom tolikog obilja narativa i njihovih nijansi, pogotovu što su sve Simićeve priče prožete aktuelnim temama. NJihov zajednički imenitelj je kritička slika stvarnosti, satira u najširem smislu, no Simićevu maksimalno zgusnutu satiru poimamo kao samoobjavu istine. Priča i događaj su se stopili u jedno, stvorili amalgam. Drugim rečima, Simić ne vodi čitaoca postepeno do viđenja nekog događaja, već je događaj sam po sebi priča. Sadržaj se objedinio sa stilom. Zato ove priče poimamo kao svoje a ne posredovano iskustvo.

Ovu neposrednost izraza, umeće pričanja kao disanja, mnogi čitaoci pogrešno poimaju kao spontano pisanje, prema folklornoj sintagmi što na umu, to na drumu. To je velika zabluda – pisanje direktno sa uma na drum bilo bi vrlo opširno, zapremalo bi mnoštvo stranica . Sažeto pisanje čini se spontanim i jednostavnim zato što je izbrušeno i oslobođeno i suviška građe i kićenosti stila, kao što vajar oblikuje materiju dok ne dobije vitkost i eleganciju statue kojoj se divimo. Umetnička jednostavnost je složena jednostavnost, kako su je nazvali književni teoretičari; jednostavnost koja ispod svoje prividne homogenosti krije razne slojeve i značenja.

Pisac i psihijatar Slobodan Simić, autor dvadesetak knjiga raznih žanrova (priče, aforizmi, pesme…) kao da je u čitavom svom spisateljskom pregnuću imao na umu poetički credo pisca i takođe lekara Čehova: da rečima bude tesno, a mislima široko. U Simićevim pričama kao da sama stvarnost govori, kao da je pisac samo medijum da se stvarnost sagleda i opiše iznutra. Svedenost izraza je poetička opcija u duhu i ritmu modernog senzibiliteta, napor da se izbegne model priče kao vanvremene igre duha i mašte kad je vreme za suočenje sa grubom stvarnošću i za neodložni moralno-humanistički angažman.

Simićev Dolazak istine vivisekcija je aktuelnog društvenopolitičkog stanja i ujedno vrhunska beletristika u žanru satire. Sa raskošnim humorom, koji zrači iz svake priče, od blage ironije do cinizma i groteske. Dolazak istine knjiga je dostojna svog naslova i široke čitalačke pažnje.