Hoće li nam feministkinje ubijati decu?! 1Kosovka devojka, slika Uroša Predića Foto: Wikipedia / Muzej grada Beograda

Kad god se jave inicijative za društveni napredak, za građanske slobode i ravnopravnost, one se osujećuju populističkim govorima o udaru Zapada na tradiciju, nacionalni identitet i porodične vrednosti.

Tako je bilo pre sto godina kad su žene zahtevale jednake uslove rada, tako je i danas kad se raspravlja o poboljšanju njihovog položaja.

Čini se da je deo stručne, naučne pa i šire javnosti još uvek uznemiren izglasavanjem Zakona o rodnoj ravnopravnosti, možda manje zbog činjenice da je jednakost muškaraca i žena pravno regulisana, a više što taj dokument prepoznaje i jezik kao sredstvo diskriminacije po osnovu roda.

Upotreba rodno osetljivog jezika i dalje se doživljava kao uvoz sa Zapada, kao nasilje nad jezikom i nešto što nije u njegovoj prirodi.

Kada se na samom početku 20. veka u Srbiji javljaju prvi zahtevi žena da se njihova radna prava izjednače sa pravima muškaraca, jer su one tada mogle da se školuju i u inostranstvu, ali ne i da se zaposle na mesta koja odgovaraju njihovim kvalifikacijama, pobuđena poslanička elita otvorila je burnu raspravu, umnogome sličnu prošlogodišnjoj debati lingvista u Matici srpskoj.

NEKE GOSPOĐICE SA ŠEŠIRIMA

Kako su tadašnje novine prenosile, u parlamentu se najpre govorilo da su to neka „čaršijska izmotavanja“, „neke gospođice sa šeširima“, da ne treba lekarke da rade, jer „sve to plaća ona sirotinja“, da su to neke „evropske tendencije“ koje nisu u duhu naše tradicije.

Uz konzervativne stavove promicale su se i nacionalističke ideje o tome da ima važnijih pitanja poput određivanja državnih granica, te da „to ne bi bilo pametno, a najmanje za nas Srbe, davati ženskinji pravo na ukaz.

Ne rušite porodicu našu, koja je Srbima potrebnija više nego drugima jer Srbija još nije ujedinjena“ ili „Ostavite srpsku ženu neka na miru u svome domu kosovskim pesmama uspavljuje buduće osvetnike Kosova“.

Ovi podaci (zabeleženi na predavanju Dubravke Stojanović) jasno pokazuju da su dominantni narativi od pre više od sto godina gotovo identični današnjim.

Prošle godine u Matici srpskoj održan je okrugli sto lingvista (i ne-lingvista) koji su raspravljali o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, tačnije delu Zakona koji se odnosi na rodno osetljiv jezik.

Izlaganja sa tog skupa, na koji nije pozvan niko ko je rod i jezik proučavao, objavljena su u Zborniku Matice srpske – Položaj srpskog jezika u savremenom društvu.

No, pozvan je episkop bački Irinej da u uvodnoj reči održi slovo radikalnim feministkinjama i upozori na razornu ideologiju koja predstavlja „veoma ozbiljnu pretnju braku i porodici“, kao i na „rasrbljavanje pomoću jezičke anglosaksonizacije i uticaja kompjuterskog jezika“. (Osvrćući se na pojedine primere iz jezičke stvarnosti, a oslanjajući se na poznatu nam tezu da se imenice muškog roda odnose i na ženske i na muške osobe, episkop Irinej navodi i imenicu vladika, za koju konstatuje da je ženskog gramatičkog roda ali se odnosi isključivo na muškarca „budući da u Pravoslavnoj crkvi žena ne može biti vladika“. Njemu ne pada na pamet da takvo stanje stvari nije od Boga dato, nego su muškarci odlučili da ženi nije mesto na najvišim pozicijama crkvene hijerarhije. Zato nam je „veoma drago“ što je predstavnik jedne izrazito mizogine institucije pozvan na naučni skup da govori o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, kao „najbesmislenijem i najapsurdnijem zakonu“ dosad.)

Posle bogougodnih razmišljanja episkopa Irineja, skup se nastavlja tradicionalnim lamentiranjem lingvista nad sudbinom srpskog jezika, izloženog „rušilačkoj ideologiji koja je u naše društvo uvezena“ i koja predstavlja „nasrtaj na jezik i kulturu i na naše viđenje sveta, porodice, izgrađivane u skladu sa svojom kulturom, tradicijom i u okrilju naše pravoslavne crkve, nasrtaj na slobodu vere i naš hrišćanski život“, čiji je cilj da uništi naše celokupno kulturno nasleđe, da „ukine i srpski jezik i kulturu, identitet, da ukine srpski narod“. Isuse, hoće li nam feministkinje ubijati decu?!

MUŠKA DOMINACIJA I PODREĐENE ŽENE

Na oko 370 strana Zbornika razvlači se kuknjava na feministe koje su se drznule da čeprkaju po jeziku, „izmišljaju nove reči“ i „urušavaju njegovu strukturu“, a gospođe ministarke to bestidno pečatirale zakonom, a da nisu ni pitale „struku“, i c-c-c-c i sakloni bože! Pa koga da pitaju, Odbor za standardizaciju?

Pa on već godinama ponavlja mantru o silovanju jezika!

Valjda će pitati one koje su se istraživački bavile rodom i jezikom i za svoje tvrdnje poseduju neke empirijske podatke.

Poveći broj eseja, studija, naučnih, master i doktorskih radova u ovoj oblasti se nakupio u poslednjih 40 godina samo na srpskom jeziku.

I tu se naširoko polemisalo sa svim tekstovima koje su o rodu i jeziku pisali normativisti, i o njihovim stavovima i o manjkavosti strukturalističkog stanovišta sa kog pristupaju ovoj problematici.

Mali milion ih je na engleskom govornom području, odakle interdisciplinarno polje rod i jezik započinje svoju dinamiku, profilišući značajna imena i razvijajući više teorija.

Počevši od Robin Lejkof, koja je 1970-ih godina postavila teoriju dominacije i prva empirijski pokazala da su razlike u govoru muškaraca i žena određene muškom dominacijom i namerom da se žene drže u podređenom položaju.

Zatim Debra Tanen i njen doprinos teoriji razlike, pa Dejl Spender, koja utvrđuje da je seksizam sastavni deo jezičkog sistema nad kojim su u prošlosti imali kontrolu isključivo muškarci, pa Debra Kameron i njena kritika jezičke politike i jezičke ideologije.

Tu su brojna psiholingvistička ispitivanja koja potvrđuju, na primer, da muški rod nije neutralan i da ne predstavlja jednako muškarce i žene, pa masa radova u kojima se analiziraju diskurzivne prakse, recimo Senta Tromel-Ploc, koja je u nemačkom jeziku proučavala kako se muškarci i žene ponašaju u javnom diskursu.

Diskurs analizu u našoj nauci razvija Svenka Savić, Fulbrajtova stipendistkinja koja 1980-ih godina kod nas započinje psiholingvistička istraživanja.

Savić prva kod nas pokazuje na koji način se jezikom umanjuje vidljivost žena i njihovih društvenih uloga i sa stanovišta teorije delatnosti otvara pitanje standardizacije rodno osetljivog jezika.

Značajan doprinos rodu i jeziku kod nas dala je profesorka Jelena Filipović, koja kritikuje tezu normativnih lingvista da je jezik nezavisan sistem koji treba analizirati bez većeg obzira na društvene aspekte njegove upotrebe.

Zaključuje da se takvo epistemološko polazište razume kao „specifična jezička ideologija“ koju šira društvena zajednica doživljava kao zdravorazumsku univerzalnu istinu, a koja se može tumačiti kao „konstrukt patrijarhalnog kulturnog modela koji zanemaruje rodnu ravnopravnost u društvu“.

Profesorka Svetlana Tomić pokazuje da je mocionih sufiksa uvek bilo u srpskom jeziku, jer je on u svojoj prirodi izrazito rodno osetljiv, i to potvrđuje primerima iz najstarijih sačuvanih spomenika.

Zatim Margareta Bašaragin, Ana Kuzmanović, Valentina Bošković Marković i mnoge druge. Sve su profesorke i naučnice i kad je reč o rodno osetljivom jeziku – one su struka koju treba pitati.

Na osnovu novih teorijskih znanja, a ne iz hira feministkinja, u svetu se pokreću inicijative za promenu jezičkih politika i jezičkog ponašanja (koje su svugde najpre naišle na otpore konzervativnih struja i tvrdnje da se time ruži jezik i urušava tradicija).

JEDINI ZAŠTITNICI SRPSKOG JEZIKA

Pa ipak, u Zborniku Matice srpske, na 370 strana, figuriraju tri reference iz feministčke lingvistike, i to priručnici, dok su ostalo sami autori i autorke ove knjižurine (skoro ih je 40). To znači da njih ne zanima suštinski problematika roda i jezika, jer ne polemišu s postojećom argumentacijom niti se bave empirijom.

U širokom luku zaobilaze čitavo naučno područje i u potpunosti ignorišu argumentaciju.

Da je bar malo pozitivnog i profesionalnog odnosa prema lingvistici generalno, uključili bi pomenute lingvistkinje u proces standardizacije i uz njihovu pomoć nadalje usmeravali upotrebu jezika.

Bili bi, bar donekle, zainteresovani za empirijske podatke koji su prikupljani decenijama (eno vam Svenke, neumorno ih skuplja i analizira 50 godina, daće vam), kroz dijalog bi se možda od nekih zahteva feminističkih lingvistkinja odustalo, iznašla bi se neka rešenja za uključivanje rodne perspektive u jezičku politiku.

Ovako se nepotrebna buka diže oko Zakona koji nalaže upotrebu rodno osetljivog jezika, stvara se iskrivljena slika o toj obavezi kao o nasilnom nametanju i ukidanju sloboda izražavanja, a feminističke lingvistkinje proglašavaju nelingvistkinjama koje ništa o jeziku ne znaju.

Poenta odredbe Zakona je da se sa više obzira koristi jezik u javnoj sferi (kao što se uostalom propisuje i upotreba ćirilice), da se nadalje osveste rodni stereotipi u jeziku i diskurzivne prakse kroz proširivanje postojećih naučnih znanja i da se nesmetano koriste ženski nazivi zanimanja (koji se u praksi nedosledno upotrebljavaju zbog stečenih jezičkih navika i otpora koji podupire deo lingvista).

Poželjno je, ali se ne očekuje da svi odjednom počnu da pišu i govore psihološkinja ili šta već smeta individualnom jezičkom osećanju, dok normativni lingvisti treba da prate upotrebu ovih imenica i daju preporuke o njihovim oblicima.

Cilj je, drugim rečima, da se dostigne viši nivo govorne kulture.

Reakcija lingvističkih stručnjaka za standardni jezik na Zakon nije profesionalna, nego je poduprta čistom sujetom („niko nas nije pitao“ kme kme). Oni su isključivo fokusirani na svoje pozicije institucionalne moći koje imaju u Odboru za standardizaciju, Matici srpskoj, SANU.

Te pozicije čuvaju predstavljajući sebe kao jedine zaštitnike srpskog jezika i plasirajući neutemeljene priče o ugroženosti jezika i pisma, silovanju i uplitanju ideologije. Pa sve je ideologija, pizda vam materina!

Zar niste i sami zaogrnuti nacionalističkom ideologijom kad proglašavate susedne narode neprijateljima koji nam kradu jezik i napadaju ćirilicu (videli smo političke posledice nakon što su izdavači pitali „struku“ o podeli južnoslovenskih jezika), ili ideologijom standardnog jezika kad govorite o čistom i pravilnom jeziku naspram neispravnog i pokvarenog, podupirući ubeđenje da ljudi iz dijalekatskih sredina ne znaju maternji jezik.

Sad bi ovde rekli „nije tačno, mi proučavamo dijalekte, to je naše blago“, ali nikad neće reagovati na rasprostranjene stavove o inferiornosti govornika južnih delova Srbije.

Uostalom, svoj elitizam i prezentovanje standardnog jezika kao superiornog varijeteta potvrdili su u kampanji Negujmo srpski jezik.

A tvrdnje da je muški rod neutralan te da se žene podrazumevaju elementi su patrijarhalne jezičke ideologije.

Ona se predstavlja kao nešto što nam je prirodno dato, a povikama da se priroda jezika uništava ideološkim intervencijama samo se prikriva činjenica da su dominantna uverenja o jeziku takođe ideološka.

Ovde ugrubo jeste reč o sukobu između feminističke i patrijarhalne ideologije, ali pre svega o sporu dva različita teorijska pristupa jeziku.

Sučeljavanja u nauci i društvu će uvek biti i to je dobro.

Ono što je veoma loše jeste način na koji jezička struka sa pozicija moći nastoji da održi svoja stanovišta kao jedino ispravna – bez dijaloga sa lingvistima drugačijih ubeđenja, ignorisanjem njihovog istraživačkog rada i primitivnim pokušajima osporavanja njihovih lingvističkih kompetencija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.