Foto: Miroslava PudarVest da se otpad samozapalio nije rezervisana samo za deponije smeća, takva sudbina po nepisanom pravilu zadesi svakog sakupljača starih stvari koji svoj životni prostor pretvori u skladište otpada.
A kada dođe do požara, tada se samo ogoli činjenica da postoji problem sa ponašanjem pojedinca, koji nije rešavan godinama.
Ljudi koji sakupljaju otpad i stare stvari i takvim ponašanjem ugrožavaju okolinu, često su nevidljivi i asocijalni, bukvalno izmiču društvu do trenutka kada njihovo ponašanje ne dostigne vrhunac i bude socijalno neprihvatljivo.
Jedan od takvih ekstremnih primera zabeležen je letos u Zrenjaninu, kada je nakon velikog požara iz jedne porodične kuće, odnosno njenih ostataka, izvučeno 17 kamiona smeća i otpada. Za komšiluk, ovaj problem bio je prevelik, godinama su se borili sa smradom a često je dolazilo i do incidenata.
Za samog vlasnika J. T., koji godinama sakuplja stare i odbačene stvari, odnošenje otpada bio je atak, jer je ostao bez stvari za koje je vezan.
„Takvih pojedinaca ima svuda“, objašnjava psihijatar dr Vesela Jašin Laletin i kaže da se ne može reći da je to velika grupa ljudi, već je reč o pojedincima koji u svoj životni prostor dovlače nepotrebne stvari.
– Hording ili sakupljanje stvari koje imaju malu ili nikakvu upotrebnu vrednost, koje sakupljači ne prodaju već gomilaju, je zvanično 2018. godine proglašeno mentalnim poremećajem. Te iste godine mentalnim poremećajem je proglašena i zavisnost od društvenih igara. To znači da ovi poremećaji zahtevaju stručno sagledavanje i rešavanje – priča dr Laletin.
Kako objašnjava, do poremećaja u ponašanju dolazi postepeno, bolest ili stres su okidači, tako da treba vremena da se problem uoči.
– To je proces koji traje duži vremenski period, počinje neprimetno sa idejom da će im trebati neke odbačene stvari. Nažalost, to nisu neke njihove stvari za koje su emocionalno vezani, već su to stvari drugih ljude koje sakupljaju na ulici i to čini suštinu ovog poremećaja. Dakle, počinje vezivanjem za stvari koje su možda nekada imale neku vrednost, međutim danas je više nemaju. Takve stvari ljudi sa ovim poremećajem odlažu prvo u svoje lične životne prostore. Prvo ih stavljaju na tavane, u šupe, podrume, pomoćne objekte ako žive u kući a ako žive u stanu, zatrpavaju terase, hodnik, pa ulaze i podrume. Te stvari koje sakupljaju više se ne koriste ali ih oni čuvaju da bi nekada, možda, poslužile – opisuje navike sakupljača dr Vesela Jašin Laletin.
Osobe koje su opsednute sakupljanjem starih stvari često mogu da pate od nekog oblika poremećaja ponašanja, od depresije, anksioznosti, šizofrenije ili od opsesivno-kompulzivnog poremećaja i na taj način, kroz sakupljanje, nadomešćuju svoj deficit.
– Oni imaju emocionalnu prazninu koju ispunjavaju sakupljanjem, koje doživljavaju kao nešto korisno. Jednostavno, sobom su zadovoljni i nisu opterećeni time šta će da kaže okolina. A šta je to od simptoma da bi nešto bilo poremećaj, pa to je ekstremna vezanost za stvari, tolika da se osoba uznemiri ako to neko želi da pomeri i baci. Tada oni postaju ljuti i neprijatni, ali ne prekidaju svoju naviku, jednostavno nastavljaju da gomilaju otpad i nakon što im se on oduzme – objašnjava dr Laletin i kaže da treba razlikovati ovaj poremećaj ponašanja od stila života ljudi koji su zbog nemaštine, rata ili prirodnih katastrofa ostajali bez imovine, pa dodatno čuvaju sve što steknu.
Ona kaže da okolina takve oblike ponašanja može jako lako da zapazi ali da ne može da utiče na njih da se koriguju, niti same ličnosti koje imaju ovakve poremećaje mogu da se, same od sebe, promene.
– Pokušava zajednica da ukaže na taj problem, da naloži da se ponašanje promeni ali se okolina iscrpi, ljudi se umore. A kada krene proces da se nešto menja, da se otpad uklanja jer ugrožava druge ljude, onda kreće borba. Međutim, mali broj takvih ljudi se javlja kod psihijatra za pomoć, oni ne vide da je to problem i samim tim ne smatraju da su bolesni i da im treba lečenje. Najčešće su to usamljeni ljudi, tako da nema ni saradnika ni porodice. Sem toga, oni odbacuju sve od sebe da bi radili samo ono što im prija. To je prva prepreka gde ne možemo da im pomognemo i ne možemo da krenemo u lečenje a nečim bi trebalo popuniti tu emocionalnu prazninu koju ti ljudi imaju, i koja je temelj tih poremećaja. Uostalom, i kupoholičari su na tom tragu gomilanja. Drugi problem je sistemski, ne postoji način ni metod da se uđe u nečiji prostor i uklone nepotrebne stvari. Najčešće se problem otkrije tek kada se desi neki incident, uglavnom požar. Ne postoji ni neki zakonski akt, nema mogućnosti da se to prekine. Mislim da je sakupljanje otpada tabu tema, iako svi mi znamo nekoga ko to radi – zaključuje doktorka Vesela Jašin Laletin.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
