I knjige imaju svoju sudbinu

Početkom 1932. ovaj prominentni romanista objavio je svoj polemički spis „Nemački duh u opasnosti“ („Deutscher Geist in Gefahr“), nakon čega je, činilo se, objavljivao samo kraće članke, da bi tek je 1948. objavio svoj „magnum opus“, kapitalno delo „Europische Literatur und lateinisches Mittelalter“ („Evropska književnost i latinsko srednjovekovlje“). Niko nije slutio da je Kurcijus još te davne 1932. napisao knjigu „Osnove obrazovanja“ (Ernst Robert Curtius: „Elemente der Bildung“, Herausgegeben von Ernst-Peter Wieckenberg und Barbara Picht, „Verlag C.? H. Beck“, Minhen 2017).

Njegovom alarmantnom upozorenju od raspada tradicije obrazovanja Zapada, trebalo je da sledi jedan pozitivan obrazovni koncept, ali su političke okolnosti diktirale drugačiji scenario. Ova knjiga je sada – ravno osam i po decenija docnije – pred javnošću. U primerno pripremljenoj knjizi instruktivan pogovor napisao je njen priređivač Ernst-Peter Vikenberg, u kome on detaljno raspravlja pod kakvim ličnim i političkim okolnostima je ova knjiga nastala i šta je autora omelo da je objavi u vreme njenog nastanka. Vikenberg pokazuje kako se Kurcijus, kao jedan od najprominentnijih nemačkih profesora, opirao ideološkom prisvajanju obrazovanja.

Iako je u leto 1932. Kurcijus korigovao stranice probne štampe svoje knjige, koja je trebalo da bude još iste jeseni objavljena, do toga definitivno nije došlo. Knjiga je tek 2008. slučajno otkrivena i sada se objavljuje prvi put. Akribična edicija ovog slučajno pronađenog rukopisa, otkriva sasvim novi aspekt opusa ovog prominentnog filologa javnosti. Ova knjiga pokazuje, na impresivan način, Kurcijusovo mišljenje i debate onoga vremena, zbog kojih autor nije želeo da se preda ideološkom prisvajanju, što je značilo vešto plivanje u „prekernim“ ideološkim strujama.

Ernst-Robert Kurcijus bio je nemački naučnik, poreklom iz Alzasa, zadojen na dvema kulturama, germanskoj i romanskoj, romanista i unuk filologa i arheologa Ernsta Kurcijusa. Kurcijus je izučavanje latinskog srednjeg veka zasnovao u teoriji književnosti i važi za jednog od najvećih eksperta i korifeja u oblasti medijevistike i ide u red najslavnijih predstavnika nemačke romanistike. Kurcijus je bio u prepisci sa Andreom Židom i Marselom Prustom. Kurcijusova literarno-kritička sigurnost bila je divinatorička. NJemu pripada zasluga za odlučujući napor za prepoznavanje i posredstvo u literarnoj moderni: za Prustove romane, za „Ulisa“ DŽejmsa DŽojsa ili liriku T. S. Eliota. Kurcijus je, pored ostalih, čitalac Maksa Vebera, Ernsta Trelča, Karla Jaspersa, Karla Šmita i Maksa Šelera, čak i Hajdegera, vazda živo prateći same vrhove intelektualnih debata. Danas Kurcijus svojom reakcijom važi za kulturno-konzervativnog, elitnog i defanzivnog intelektualca pred naletom nacionalsocijalističkog varvarstva.

Šta je obrazovanje? Kurcijus ga definiše na tragu Maks Šelerovog pojma „Forme znanja“, između „Pozitivnog znanja“ koje služi praktičnom vladanju svetom i „isceliteljnog znanja“ ili „spasonosnog znanja“, koje izrasta iz religije i metafizike. Obrazovanje je znanje sveta između tehnike i metafizike koje aficira ličnost: „Obrazovanje postoji između jedne žive razmene među ljudima i svetom. Sve što je u svetu – suštastveno bi trebalo da se odražava u ljudima“. „Čovek je obrazovan za svet“, veli on. Istovremeno je obrazovanje trezor sećanja ranijih odnosa, onako kako su oni preneti kroz umetnost, jezik književnost. U ovoj knjizi reč je o prirodnim naukama, ljudima i životinjama, duši i duhu, jeziku i pismu, preko književnosti i klasike. Filozofija Maksa Šelera bila je odlučujuća matrica Kurcijusovog viđenja i tumačenja pojma obrazovanja. U ovoj knjizi su tematizovane sličnosti i razlike tipoloških pandana između nemačkog pojma „kulture“ i francuskog pojma „civilizacije“. Fascinirajuća knjiga ne samo za komparatiste, već za sve one koji se bave pitanjem obrazovanja, te bi valjalo da ona što pre nađe put i do srpskog čitalaštva.