U malom, ovo je zajednički imenitelj uverenja koja naši kino-revolucionari iznose u trećem broju časopisa „F 68“, pravoj hrestomatiji ovdašnje i svetske Šezdesetosme, u koju je, podrazumeva se, uz mnoge druge materijale uvršćen i citirani Godarov monolog:
Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (5)
Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.
Makavejev: „Danas, savremena umetnost koja postavlja pitanja, koja se postavljaju kritički, koja je vrlo korozivna i destruktivna, koja je vrlo zainteresovana da otkrije mnoga lica jedne te iste stvarnosti, koja je zainteresovana da pokaže koliko je često stvarnost lažljiva, koliko je protiv čoveka, u kojim se sve njenim pukotinama krije vlast koja je neprijateljska čoveku, koliko se laži te vlasti mogu jednim kritičkim obasjavanjem razgolititi – to sve savremena umetnost jednom modernom formom vrlo uspešno može da čini – i ona to čini…“
Žilnik: „Ja ne snimam film za arhiv. Praveći film o štrajku beogradskih studenata (radni naslov ‘Šest tačaka’), moj je posao da onespokojim okoštale birokratske mozgove. Moj je posao da film postavi najbitnija pitanja i zahteve koji su tim događajima postavljeni…“
Stojanović: „Naglašeno interesovanje za društvene promene i zdrav istraživački odnos prema stvarnosti, nasuprot civilizaciji dotrajalih malograđanskih normi, bitna je karakteristika filmova studenata na svim stranama sveta i u vezi je s težnjama njihovih kolega koji se bave drugim oblastima kulture…“
Tako film, evropski – i naš, izlazi iz estetičkih okvira „sedme umetnosti“, postaje u isti mah delatni ideološki i politički fenomen, upravo ono na šta Dušan Stojanović, podsetimo, misli 1968. kad zapiše:
„Novi jugoslovenski film nije nikakva ‘stilistika’ koja je došla da odigra svoju ulogu i da nestane sa scene. On je revolucija koja otvara vrata slobodi, a sloboda nije drugo do ozakonjena stalnost promene…“
Ili još kraće, iz usta Žike Pavlovića, takođe na stranicama časopisa „F 68“:
„Mislim da je praktično nemoguće biti istovremeno i apologet i stvaralac…“
Ali ovo pomeranje od filma kao profesije do filma kao lične sudbine, vidljivo je među sineastima koliko i među kritičarima, u večitom rasponu od trezne distance veterana do emitovane umešanosti njihovih naslednika:
Vicko Raspor, 1952. godine: „Film, ta najpotpunija realistična vizija sveta…“
Branko Vučićević, 1957. godine: „Film kao stvaranje posebnog, umetnikovom ličnošću u svemu obeleženog sveta…“
Žika Bogdanović, 1959. godine: „Filmsko delo najjače je u svojoj osnovnoj svrsi: u otkrivanju života, njegovih uzvišenih i njegovih niskih strana, onog što on znači ili onog što bi pod izvesnim okolnostima mogao značiti…“
Ivan Rastegorac, 1966. godine: „Došao je trenutak da budem sklon, nada sve ostale, onim jedinstvenim filmovima pred kojima moram da žalim ne toliko što ih nisam stvorio, koliko što u njima nisam živeo…“
Kroz sve ovo vreme, u drugim jugoslovenskim sredinama, kinematografija kao da reflektuje neku drugu epohu, različitu galaksiju: iste 1971. godine, u Ljubljani („Pismo z gora“), Jane Kavčić peva o lepotama slovenačkih planina, od Pohorja, preko Kamniških brda, do Julijskih alpa, u Zagrebu („Katolička crkva u Hrvata“), Frano Vodopivec slavi Mariološki i Marijanski kongres, održan u Mariji Bistrici, u Sarajevu („Svjetska premijera“), Slobodan Jovičić, gusla o glavnom gradu BiH kao svetskoj metropoli u momentu praizvedbe „Bitke na Neretvi“, 29. novembra 1969, kad amo pristižu najeminentniji predstavnici kulturno-političkog života i svetske zvezde ekrana, u Skopju („Pomegu dva Ilindena“), Branko Gapo snima posetu predsednika Tita Makedoniji i manifestacije povodom ilindenskog praznika.
S druge strane, debitantski igrani radovi Branka Ivande („Gravitacija ili Fantastična mladost činovnika Borisa Horvata“, 1968), Mirze Idrizovića („Ram za sliku moje drage“, 1968), Bore Draškovića („Horoskop“, 1969), Ante Peterlića („Slučajni život“, 1969), Nikole Stojanovića („Dragana Irena“, 1970), Vanče Kljakovića („Jedanaesta zapovijed“, 1970), Rajka Ranfla („Mrtva lađa“, 1971) ili Marijana Arhanića („Poslijepodne jednog fazana“, 1972), bave se sumnjama ili dilemama savremenog mladog čoveka gotovo jednakom površnošću kojom Fadil Hadžić („Idu dani“, 1970), ismejava Beketa i „Čekajući Godoa“. Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
