Izazov uzajamnosti

Znam i ljude koji su samo to u Zabavniku i čitali.

To i, naravno, Hogara i Garfilda. Nije neobično što postoji takvo interesovanje.

Tzv. priče iz života uvek imaju svoju publiku, koja nije samo gladna senzacija, ali može i to da bude.

U osnovi svega je, verovatno, avantura i prevazilaženje prepreka, prepoznatljivih u svačijem životu. Međutim, popularnost dramatičnih životnih iskustava vezana je i za to što je, za razliku od svakodnevice mnogih, prikazana nedvosmisleno dramatično.

Napadne vas, na primer, kao Nastasju Marten, medved.

Jedva izvučete živu glavu.

Odbranite se tako što, nesvesno, zarijete šiljak krampa u medveđi trup.

On, urlajući od bola, beži, a vi ste ostavljeni poluživi, u stanju potpunog šoka.

Posledice su bolne i ozbiljne. Sve je trajalo kratko, a toliko vas je preobrazilo da ste zauvek promenjeni.

Ali… (Kad god je tako nešto iznenađujuće, uvek se nameće makar jedno ali.) Iako je srž dela napad medveda, ono predstavlja tek polazište za splet neočekivano delikatnih tema.

Nastasja Marten, autorka romana U očima zveri (prevela LJiljana Mirković, Clio, 2022) nema samo, u skladu sa svojom strukom, antropološki radoznao duh, već i izvrstan književni dar.

Kroz pažljivo pisanu pripovest, koja podrazumeva i donekle skrivenu autoanalizu, Marten pokazuje kako spasavanje njenog života ima i biološku, i psihološku, i filozofsku dimenziju.

Štaviše, kao neko ko se stručno bavi neantropocentričnim entitetima u folkloru, ona je, ironično, iskusila tačno ono što joj je bilo potrebno.

I umesto gneva, prema medvedu oseća neku sasvim osobenu zahvalnost.

Uz užas takvog bliskog i zamalo smrtonosnog susreta, malo ko bi izrazio interesovanje za drugu stranu.

Jer nije samo čovek preplašen od medveda, medved je preplašen od čoveka.

To, naravno, ne znači da bih bio ushićen ako bih saznao da je nekoga u šumi pojeo medved, ali znači da smo retko kad svesni da smo prilično loše komšije većini životnih oblika na zemlji.

Štaviše, da zaoštrim, kako i treba, najsmrtonosniji životni oblik na ovoj planeti upravo je čovek.

I to je neudobna istina.

Gotovo isto kao što je neugodan bio pogled koji je Marten uputila medvedu, prekršivši izričit savet lokalnih stanovnika: sve radi, ali nikako ne gledaj životinjama u oči – osetiće se ugroženim.

Ipak, prava ugroženost dolazi tek kasnije.

Zamislite da se nalazite usred nedođije, na krajnjem istoku Rusije i da vas, dok vas bije glas da ste francuski špijun, operišu lokalni hirurzi.

Bolnička atmosfera je kao iz sovjetskog doba.

Dok šok polako slabi, bolovi postaju toliko jaki da sve parališu.

Nakon toga, vratite se u svoju otadžbinu, gde vam napominju da su vam Rusi tobože sve loše uradili i da operacije moraju da se iznova izvedu.

Pritom, operiše se najupadljiviji deo tela, nosilac identiteta – lice.

Francuska medicinska uobraženost u neskladu je sa rezultatima – Marten dobija niz pogrešnih dijagnoza i analiza, između ostalog i tuberkulozu koja je nestala kako se i pojavila.

Događaji iz 2015. jezivo opisuju danas sveprisutnu rusofobnu atmosferu.

Naravno da sam u potpunosti protiv rata u Ukrajini i da mi je odvratno cinično da se, čak i u našim medijima, on naziva „specijalnom vojnom intervencijom“, ali sasvim je sumanuto ono što se radi svemu što je povezano sa ruskom kulturom – od umetnosti, preko nauke do, na primer, zabrane ruskih mačaka.

Lično iskustvo Nastasje Marten pokazalo je razmere nepoverljivosti koju zapadni svet ima prema Rusiji, ali i koju Rusija ima prema istom tom svetu.

Napad medveda dobija neočekivan korelat u ovom geopolitičkom odnosu.

Imajući to u vidu, verovatno najvažnije pitanje dela je promenljivost identiteta.

Marten se, za razliku od nekih naših antropologa, ne rastaje od identiteta, ona ga traži i pronalazi u mnoštvu.

Ja je – mi.

Ja nije samo individuum, ja je mnoštvo u stalnoj izgradnji, koje podrazumeva splet i živog i neživog sveta, kao i onoga što se opire razumu.

Susret sa prirodom i udaljenim kulturama može nam pomoći da se vratimo sebi u mnoštvu, a instrumentališući pogled na svet čini da, umesto da budemo u skladu sa svetom, proizvodimo permanentni razdor, pa i rat. Lice Nastasje Marten, lice je pokušaja za novu šansu, za inkluzivniji, pravedniji, šareniji svet.

Ožiljak od medveđe šape nije nekakav utelovljeni orden iz borbe, već pečat uzajamnosti u grubosti.

On je i izraz prirodnog, pred-pravnog stanja, gde postajemo svesni da i dalje postoje tačke na planeti gde nismo domaćini, nego gosti.

Nikome ne bih poželeo napad medveda, ali mnogima bih poželeo čitanje ove knjige i to samo delimično zbog onoga što sam ovom prilikom istakao.

Ko želi, može pronaći ovde još pregršt tema koji osvedočuju ono što posebno cenim u književnosti – dela koja su pažljivo pisana, slojevita, a mame na diskusiju, neslaganje, pa i prkos.

Posebna preporuka zainteresovanima za ekološku humanistiku!