Jezik koji boli

… sinulo da je baš sada trenutak za Herkula (Booka, Beograd 2019), za tekst u tri hitra koraka kojima se odmiče od aveti prošlosti i premešta u neposrednu budućnost; kao da je Miljenku Jergoviću, dakle, bilo potrebno da se odmori od svog pripovedača koji se zove kao i on, Miljenko Jergović, i koji ga je, poput Danteovog Vergilija, proveo kroz krugove porodičnog pakla. (Ova dva Jergovića, pisca i pripovedača, nipošto ne bi trebalo mešati, iako đavolski liče jedan na drugog.) Doduše, iskoračujući iz prošlosti u budućnost ne ispada Herkul iz krajolika koji je ocrtan još u Sarajevskom Marlboru, nego se samo iz jednog infernalnog kruga premešta u drugi, a na čitaocima je da ocene u kojem je krugu podnošljivije. Književnosti je, barem dok je proizvodi Jergović, potpuno svejedno.

U prvom koraku dvoje Sarajlija, sasvim dobro i udobno smeštenih u Beču, vredno radi na tome da zaboravi grad u kojem su rođeni, u kojem su živeli i, najzad, iz njega izbegli kako u njemu ne bi i umrli.

Zaborav im neće uspeti.

Udrugom koraku upoznajemo priprostog ratnog generala u penziji, nekadašnjeg ložača, koji sve što u životu ima duguje ratu, osim svog bolesnog sina Herkula. Nikad za generala, zapravo, mira neće biti jer on se u njemu, u miru, ne snalazi, niti ga želi.

Putevi dvoje Sarajlija i generala spliću se u trećem koraku u susretu kojim ne upravlja ništa drugo do slučajnost. Iz te tačke preseka, međutim, isklijaće Događaj, razrešenje koje to, naravno, nije.

Sve i da ne znamo ime pisca, lako bismo u ovom romanu prepoznali Jergovićev rukopis. Sve je tu.

Neužurbana rečenica, gusto pripovedanje ujednačenog ritma, upečatljivo kombinovanje detalja i šire slike, neuvijeno imenovanje i suzdržana upotreba metafora, crtanje portreta u najboljoj andrićevskoj tradiciji… a opet, drugačiji je pisac Selidbe u ovoj knjizi, makar onoliko da pomislimo kako se on, ipak, ne odmara od sebe, već pokušava da pronađe tragove nužnosti tamo gde mi, svojim nesavršenim vidom, uočavamo samo slučajnosti. Utoliko se, iz obrnute perspektive, Herkul može razumeti i kao nastavak porodične sage, samo drugim sredstvima.

Jer, u priči o Sarajliji Zoranu i ljudima koji se kreću u njegovoj orbiti, stvari se i događaji slažu na takav način – ili ih sveznajući pripovedač tako vidi – da se svaka naredna epizoda pokazuje kao komad slagalice koju, međutim, niko od likova ne može da pojmi kao celinu (zbog toga je tu pisac) sve dok se i poslednji deo ne stavi na odgovarajuće mesto.

Kolikogod Zoran verovao da je slobodan – a on u to veruje mnogo više od Borke, svoje žene – kolikogod pokušavao da zauzda sopstvenu sudbinu, ili makar da sledi pravila igre koju su smislili Borka i on (samo da bi, čini se, kršili pravila te, uostalom, nemoguće igre sa samima sobom), on kao da samo sledi tragove što ih je, kako bi mu pokazao put, neko ostavio pre njega. (Ali ko?) On ne može da se oslobodi zemlje u kojoj je rođen, iako te zemlje više nema, grada koji ga je oblikovao, iako nema više ni tog grada – sećanja su tu da bi nam pokazala da onoga što je bilo više nema – niti jezika na kojem i dalje sanja: „Ovaj jezik, na kojem i danas sanjam i na kojem mislim kad god je nešto teško i ozbiljno, pa onda svoje misli prevodim na njemački na kojem me gotovo ništa ne boli, ovaj jezik nabijeni je pištolj stalno prislonjen uz sljepoočnicu“.

Kakva rečenica! Kad god sanja, kad god je nešto teško i ozbiljno, kad god je u svome jeziku, igra Zoran ruski rulet sa sobom, čekajući onu reč koja će da mu raznese mozak.

Ocrtavajući Zoranov život Jergović postavlja čitavu mitsku infrastrukturu koja premrežava kako predratno Sarajevo, tako i zemlju čijim je gradom Sarajevo bilo, pa će moćna epizoda sa slovenačkim alternativnim umetnikom Albertom Fishom, obrubljena stvarnim likovima i stvarnim događajima – ima tu i Nikole Miloševića i Nina i Književne reči i udbaša raznih profila i Žižeka i Milomira Kovačevića Strašnog (naročito njega) na čijim fotografijama „ti si i onaj koji nisi, ti si svaki koji jest ili koji je bio u ovome gradu, ti si sve što jest ili što je bilo u njemu“, zapravo toliko toga ima u tih pedesetak stranica o Zoranu da se, kad iscuri to poglavlje, zakucamo u naredno, kao u zid, pitajući se otkud sad ovo umesto da uzbudljivu povest i dalje čitamo kao da se nikad neće završiti.

Anto Gavran, zvani Ćumur, penzionisani je ratni general koji svoje penzionerske dane provodi u malom mestu na jadranskoj obali starajući se, pre svega, o svome mentalno bolesnom sinu, ali ne želeći, u svom primitivizmu, tu bolest i da prizna.

Na četrdesetak će uzbudljivih stranica, u formi skaza (čijim će neprevaziđenom majstorom na ovom jezikom ostati Dragoslav Mihailović), general da ispriča svoje životno i ratno iskustvo, ali i da s nama podeli svoje filozofsko-političke nazore na svet.

Ni uz najbolju volju Ćumur ne može da bude simpatičan, nikome, ali je fascinantno u kojoj meri pripovedni ton, u pojedinim deonicama obojen diskretnim humorom, definiše generala kao osobu koja, pred istorijskom stihijom, stoji kao zabalavljeni idiot.

Nema nikakve sumnje da se jezičkim nijansiranjem i biranjem perspektive (subjektivne) pisac hotimično odmakao od onoga što očekujemo, naime da nam likovi poput Ćumura budu ogavni na svaki način i time ga, tim odmakom od njega samog, sveo na ono što jeste: pompezno ništa kojim se istorija poigrala čineći ga prividnim pobednikom, a zapravo gubitnikom kao i one koji ne gaje nikakvu iluziju o svome mestu u ovom i ovakvom svetu.

Novinarki koja pravi razgovor s njim izložiće Ćumur svoj filozofski pogled na svet: „Vi ste mladi, vaš život je drukčije tekao, možda ste imali i više sreće, možda niste bili u prilici da shvatite šta, zapravo, znači to što ste Hrvatica i što vas je to učinilo Hrvaticom? Vi ste hrvatske nacionalnosti, je li tako?

Ne bih vas htio uvrijediti, meni to nije važno, svi smo mi ljudi, pa ako neki među nema i nisu Hrvati, trebaju biti Hrvati. Ako me razumijete?“. Koliko smo samo puta za svoga života čuli ovakva bulažnjenja, s koje god strane da dolaze. I uvek, bez razlike, kad podignemo pogled vidimo da takve tekstove izgovaraju zabalavljeni idioti blaženo nesvesni svog idiotizma. (Da ne bude nikakve zabune: zamenimo imenicu Hrvat imenicom Srbin i sve je potpuno isto.)

A onda se putevi naturalizovanih Austrijanaca i đenerala Ćumura sustiču u jednom malom turističkom mestu na Jadranu, koje nije rešilo problem kanalizacije. Kakve, sad, veze ima kanalizacija sa svim dosad rečenim – nećemo odati čitaocima, ali možemo ponoviti da taj susret, plus problem s kanalizacijom, pokreće lavinu događaja fiktivnih samo utoliko što se, makar intenzitetom, još nisu dogodili, ali koji počivaju na tako stvarnim i čvrstim premisama da je, zapravo, pravo čudo što je, zasad, sve to ostalo samo među koricama knjige.

U ovom trenutku nije lako reći koje mesto Herkul zauzima u Jergovićevom opusu i to ne zato što ovaj pisac piše brzinom većom od one kojom čak i odani čitalac stiže da pročita njegove tekstove, već zato što Herkul, istovremeno, i pripada i ne pripada onome što je pisac Selidbe dosad objavio.

Ako ovaj tekst-biser ostane na mestu na kojem je – po nešto odvojen od Jergovićevih knjiga – uvek će, baš zbog toga, da privlači pažnju. Ako, pak, za njega počnu da se kače drugi tekstovi i druge ideje, biće on prva karika u lancu koji se pruža u (zasad) nepoznatom pravcu. Ako je, najzad, to uopšte bitno, potpisnik ovih redova veruje da će Herkul, kao odblesak jednog trenutka, kao trzaj jednog moćnog spisateljskog nerva, ostati po malo sa strane da upravo tom apartnošću podseća na sebe.