Jovan Skerlić - neporeciv autoritet u srpskoj književnoj kritici 1Foto: Wikipedia

Jedan od utemeljivača moderne srpske književne kritike, Jovan Skerlić, u svojim tekstovima umeo je da bude veoma oštar, direktan, čak bezobziran, zbog čega je njegovo mesto u istoriji nezamenljivo.

Jovan Skerlić je rođen u Beogradu 20. avgusta 1877. godine, kao sin šeširdžije Miloša i majke Perside, bez koje je ostao vrlo rano, dok je pohađao sedmi razred osnovne škole.

Otac Jovana Skerlića bio je vlasnik firme i prodavnice šešira i živeli su skromnim životom.

Prvi rad „Srbi iz ostalih srpskih krajeva u Prvom ustanku“ objavio je 1892. godine pod pseudonimom, a tada je imao samo 15 godina.

Sledeće godine pristupio je socijalističkom pokretu i upoznao Vasu Pelagića. Pisao je socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi još od gimnazijskih dana.

Od početka školovanja interesovali su ga jezici i književnost, zbog čega je nakon završene osnovne škole i gimnazije upisao Veliku školu, gde je diplomirao na francuskom jeziku sa književnosti i teorijom književnosti, a profesor mu je bio Bogdan Popović.

U Lozani i Parizu usavršavao je svoja znanja od 1899. do 1901. godine.

Doktorirao je 12. jula 1901. godine u Lozani pod mentorstvom čuvenog profesora Žorža Renara, sa temom „Javno mnjenje u Francuskoj prema političkoj i socijalističkoj poeziji 1830–1848”. Renar je imao veliki uticaj na formiranje Skerlićevih kasnijih pogleda na svet.

Odmah pozavršenim doktorskim studijama postao je profesor prvo francuskog jezika i književnosti, a nakon toga i srpske književnosti, koju je predavao sve do kraja života.

Vrativši se u zemlju 1894. prilazi umerenijoj političkoj struji, Samostalno-radikalnoj stranci, što mu je dopuštalo da zadrži sve vrednosti svojih ranijih političkih ideala, ali i da ispolji i veliko nacionalno osećanje koje je nosio u sebi.

Skerlić je imao panslovenske zamisli o ujedinjenju svih Slovena, koje su bile pomešane sa socijalističkim pogledima na svet, a rezultat ujedinjenja, po njegovom mišljenju, trebalo je da bude Jugoslavija.

Bio je vizionar, a njegovo političko opredeljenje imalo je uticaj i na knjiiževnu kritiku, što se ogleda u sveopštem pozitivizmu. Njegov socijalistički duh tražio je pozitivizam, tražio je da delo bude korisno, da oblikuje duh mladih, onih koji treba da dalje razvijaju i usmeravaju zemlju.

Smatrao je da sve što čovek radi u životu, pa tako i u književnosti, treba da vodi jednom cilju – nacionalnom napretku.

Živeo je i radio u Beogradu, a Skerlićeva istorijska važnost delom se ogleda u tome što se pojavio u pravom trenutku, kada u zemlji nije bilo kritičara ni istoričara književnosti koji bi parirao književnosti koja se formirala.

U kritikama najviše se ostrvio na dekadente, mladu avangardnu struju pesnika koja se zanosila bodlerovskim i remboovskim splinom i sličnim, za Skerlića prevaziđenim temama.

Kada bi književnici u Srbiji početkom 20. veka pisali svoja dela pitali bi se: „A šta bi na sve ovo rekao Skerlić?“

Piscima i pesnicima je zamerao pesimizam, što je zamerio Milanu Rakiću, iako mu je priznavao književnu vrednost.

Oštrim i ponekad bezobzirnim kritikama nije zaobišao ni Isidoru Sekulić, Vladislava Petkovića Disa, Simu Pandurovića, Branislava Nušića, Lazu Kostića, ali ni sve ostale književnike svoga vremena.

„Ne samo među ženama koje su pisale i koje pišu u srpskoj književnosti no i među ljudima, gđica Sekulić predstavlja određen intelektualan tip. Ona je čista intelektualka. To je njena snaga kao ličnosti i slabost kao pisca. Sve se na ovom svetu plaća, pa i superiornost duha. Od čistih intelektualaca nikada ne izlaze dobri pisci“, rekao je Skerlić o Isidori Sekulić.

Urednik “Srpskog književnog glasnika” bio je od 1905. godine, a ovaj čuveni časopis uređivao je sa Pavlom Popovićem dve godine a potom sam, do prerane smrti.

Podržavao je sve ono što bi u književnosti moglo da pomogne jačanje nacionalne svesti.

Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1910. godine.

Aktivno se bavio i politikom – poslednje dve godine života bio je poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, odnosno protiv banaka koje „svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod“.

Jovan Skerlić je svojim kritikama, ali i političkim angažovanjem tokom života imao veoma veliki uticaj na javnost u zemlji. Slobodan Jovanović je jednom prilikom izjavio: „Skerlić je bio čitava javnost“.

Skerlić je veoma cenio Njegoša, koji je za njega predstavljao simbol nacionalno-etičkog ideala, što je Skerlić smatrao velikom pokretačkom snagom u borbi za nacionalno oslobođenje Srba i Južnih Slovena.

Polazeći na put u Prag, 23. aprila 1914. godine, gde je držao predavanje o Njegošu, jednom prijatelju je rekao da se nikada nije osećao tako zdravo i orno kao tada.

Nekoliko dana kasnije, 27. aprila požalio se na bolove u stomaku, a ispostavilo se da je imao akutnu nekrozu pankreasa.

Već 15. maja 1914. godine, ovaj čovek britkog jezika i oštre reči, napustio je svet.

U trenutku smrti imao je nepunih 37 godina, koliko je bilo dovoljno da svojim kritikama ostavi neizbrisiv trag u srpskoj književnosti.

Na sahrani Jovana Skerlića, na Novom groblju u Beogradu, venac u ime “zahvalne bosanske omladine”, nosili su gimnazijalac Gavrilo Princip i još dvojica “mladobosanaca” Đulaga Bukovac i Vladeta Bilbija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.