Junak novokomponovane tragedije

Promovisao je novi stil života: zaljubiti se, nesrećno se zaljubiti, napiti se, napisati pesmu koja postaje hit, otpevati tu pesmu, dotaći dno i… sve iz početka. Brojni brakovi, bezbrojne ljubavi, bolest, uludo straćeni novac, putovanja, jad i sreća „na kapljice“, doveli su Tomu Zdravkovića u veoma nezgodnu poziciju: postao je lider, umorni lider. Lideri se, kao što znamo, oslanjaju isključivo na narod. Narod Tome Zdravkovića sastoji se od umornih intelektualaca svih kategorija, umornog radništva i seljaštva, umornih devojčica i njihovih mama, umornih alkoholičara i apstinenata, umornih partijaca i subotara… Što je sasvim normalno za čoveka koji je dan odmora proglasio za najtužniji dan – napisala je u knjizi Petra Lukovića „Bolja prošlost“ tekstopisac Ljiljana Jorgovanović o Tomi Zdravkoviću, čuvenom pevaču narodne muzike koji je prerano otišao 30. septembra 1991. godine.

A 20 godina kasnije taj citat je u Ustanovi kulture „Parobrod“ pročitao Goran Terzić, urednik i voditelj emisije „Originalni soul rečnik“ na Radiju B92 – rekavši da on jeste esencija onoga što je bio Toma. U „Parobrodu“ je u petak uveče otvorena multimedijalna izložba povodom 20 godina od smrti pevača, i Zdravković je tako ušao u hol slavnih, pored Frenka Sinatre, Elvisa Prislija , Džonija Keša i drugih.

U prostorijama „Parobroda“ našle su se ploče „servirane“ na tanjirima na kafanskim stolovima, daire i harmonike na zidovima, a na video bimu se mogu videti Tomini nastupi i intervjui. Na otvaranju su nastupili Tomin brat Novica Zdravković, glumac Sergej Trifunović, flamenko ansambl „Nuestra Luz“ i drugi, pa je publika uživala u novom izvođenju pesmama kao što su „Umoran sam od života“, „Kiša je padala“ i „Ruže“ u džez, soul, fanki i pop aranžmanu.

A sutradan, u skoro praznom „Parobrodu“, pred samo desetak duša, o Zdravkoviću su pričali pisac Zoran Ćirić – Magični Ćira i Goran Terzić.

– Ovo vam je dokaz koliko je Toma Zdravković dostigao savršenstvo u svojoj umetnosti jer on je izbegavao i elitizam i populizam – tumačio je prazni foaje „Parobroda“ Magični Ćira. „Toma je bio vrhunski pop umetnik, vremenom su njegove pesme od hitova postale klasici, himne – dela koja uvode neke nove standarde, samim tim pomeraju neke granice, dakle, imaju punu umetničku vrednost. Jedini koji je tu iznad njega je Šaban Bajramović, ali je Šaban jedini svetski brend koji mi imamo na prostoru Balkana. Toma je baš vezan za ovo podneblje, on je spojio cigansku muziku, njenu južnomoravsku varijantu, i na svoj način uspeo je da je sintetiše sa šansonom… Kada se on pojavio podela na narodnu i zabavnu muziku je potpuno bila uzdrmana“ – kaže Ćirić.

Terzić je primetio da je danas lakše pričati o Tomi Zdravkovići i reći bez stida i srama da ti se nešto njegovo dopada jer je to sad postalo nekakvo opšte dobro.

– Ali, verujte, to je i pitanje godišta. Ja imam 51 godinu, tu vrstu narodne muzike uopšte nisam slušao, budući da sam kao i svaki 15-godišnjak počinjao sa rokenrolom, a onda je ta dihotomija bila mnogo izraženija. I uvek sam s podsmehom slušao komentare – kakav rokenrol – kad ne možeš uz njega ljudski ni da se napiješ. Ti ljudi su za neki urbaniji naraštaj bili uglavnom predmet podsmeha. Za mene je veliki kulturološki šok predstavljala izjava jednog mog prijatelja, čoveka s vrlo egzotičnim afinitetom i kada je rok muzika u pitanju, koji mi je sa oduševljenjem pričao ranih osamdesetih kakav osećaj je imao slušajući neke pesme Tome Zdravkovića. Domaća kvalitetna narodna muzika je kao kantri, za čije su prihvatanje potrebne neke godine i uslovno rečeno, zrelost. Ne morate postati alkoholičar ili redovni kafanski posetilac da biste uživali u muzici Tome Zdravkovića, za to vam treba samo koja godina više – rekao je Terzić.

Priča Zorana Ćirića o njegovom prvom susretu sa muzikom Tome Zdravkovića posebno je interesantna.

– Ja sam se rodio okružen pločama. Otac je bio džez muzičar, pa su tu bile ploče od Armstronga do Frenka Sinatre, preko Reja Čarlsa, Đorđa Marjanovića, Bobe Stefanovića, Lea Martina… Ali, moja majka je bila apsolutni fan Tome Zdravkovića, tako da je moj otac morao da kupuje i sve Tomine ploče. Tako sam se ja s njegovom muzikom upoznao već sa šest ili sedam godina. U afričkoj kulturi imate tradiciju da ljudi žive uz muziku i sa muzikom, dakle – uz nju obeduju, rade, spremaju hranu, vode ljubav… Moj život je baš tako bio obojen muzikom, i nikada nije postojala dihotomija između Tome Zdravkovića i onoga što je slušao otac, i što je morao da skida kao džez trubač. Moja mama nije umela da rukuje gramofonom, to smo radili otac i ja, pa sam Tomu najviše slušao tako što je ona pevala njegove pesme. Znao sam da je moja majka ljuta kad se otac ne vraća s posla kad peva „Što te večeras nema“, a kad misli na svoju pokojnu majku pevala je „Majko, majko što me rodi“. Kad je bila u ljubavi sa mojim ocem pevala je onu „Sliku tvoju ljubim“, a kad se sećala nekih svojih bivših ljubavi, onda je pevala one metafizičke, dilanovske Tomine ljubavne pesme poput „Danke“. Kada je oca planirala da otera u tri lepe materine, pevala je „Ti i ja dva smo sveta različita“. Ako je tri puta otpeva, znalo se da će sigurno biti svađe, a potom i batina. Batine sam dobijao ja kao kolateralna šteta. Od kada je Toma napisao „Dotako sam dno života“, moja majka priča: kad umrem, hoću da mi to sviraju na sahrani – pričao je Magični Ćira kada ga je Goran Terzić upitao:

– Ljudi će sada misliti da tvoja majka liči na majku Tonija Soprana?

– Liči! I Tonijeva majka voli neke kancone koje čak ni Italoamerikanci ne prepoznaju. Kad joj to puste, ona se prepodobi. Ja tu vidim moju majku – našalio se Ćira.

Dodao je da su dvojica Toma bili njegovi prvi muzički „likovi“ – Tom Džons i Toma Zdravković.

– Tada smo mi mrzeli „seljake“, to je bila jedna lažna socijalna priča, urbano i ruralno, ali je Toma bio iznad toga. Niko se u mom predgrađu nije zajebavao sa tim njegovim pesmama, kao ni sa pesmama, recimo, Nedeljka Bilkića. „Ima jedna krčma u planini“ bila je kao „Wild horses“ od Stonsa. Mi smo tada imali jaku scenu, jako kvalitetne pevače. Postoje priče da je Tomin glas blago unjkav. Za razliku od ostalih pevača Toma nije nikada imao svoj vokalni stil, naprosto, on je bio kompozitor i njegov opus je bio vrlo bogat. Svirao je od kafane do kafane i nikada nije prestajao s tim. Da biste napisali onakve pesme morate sedeti u kafani. Možete napisati recimo dve, a da ste potpuno strejt čovek, ali Toma ima 50 pesama koje su remek-dela i apsolutne kafanske himne. Toma je imao tu vrstu posvećeništva i ljudi vole da njegove stvari slušaju u kafani, jer kada ga slušate strejt, onda vam nekad dođe da se besite. Toma nije za samotnjačko slušanje. Kod Tome Zdravkovića se selite u jedan drugi, vaš svet – objasnio je Zoran Ćirić.

Goran Terzić, opet, smatra da uopšte nije potrebno u tehničkom smislu raspravljati da li je Toma vrhunski pevač.

– Ono što je bitno jeste to što iza toga stoji neka vrsta osećaja, a budući da me soul muzika zaokuplja poslednjih 25 godina, kada se govori o nekim definicijama te muzike, kaže se da je iznad svega osećaj. I nije bitno ko peva, crnci ili belci. S druge strane je kantri, a jedan kantri pevač je rekao – nije bitna muzika, bitan je pevač. Dakle, ne slušajte ništa iza, slušajte pevača. Kad se na taj način sluša Toma, shvatite njegovu veličinu. Toma nije imao kontrolu zvučne slike, ali je glas bio iznad svega, i to ne glas određen tehnički. Ne znam da li bi Toma Zdravković danas u emisiji „Ja imam talenat“ preživeo Ivana Tasovca ili prošao žiri u „Prvom glasu Srbije“. To nije bitno – on je postao klasik mimo svega toga. On potvrđuje da vam u životu nisu važni argumenti nego emocije koje prenosite. Za mene je frapantan podatak da je on svoj prvi koncert održao u 44. godini u Domu sindikata, a imao je posle na istom mestu serijal od 20 koncerta zaredom. Petar Luković je pričao da je fascinantno kako je on vladao publikom i da se nikada nije previše njoj posvećivao. On kao da je pevao za sebe, a ne za publiku. To ga uopšte nije ometalo da vlada scenom – rekao je Terzić.

Ćirić, koji je nekoliko puta slušao Zdravkovića uživo u kafani, seća se da on nikada nije rekao publici „Ajmo ruke gore“ ili „Ajmo svi zajedno“. – Toma je učinio prvi ono što je Brus Springstin učinio u istoriji rokenrol koncerata, kada je sa bine u jednom trenutku otišao u publiku i pevao šetajući kroz masu. Niko ga nije grlio, publika se sklanjala, i puštala ga da prođe i peva. Toma se nikada nije derao, uvek je morao da čuje glas, videlo se da peva sam sebi, a potpuno je predan publici – kaže Ćira.

Setio se i jedne morbidarije koja, kako kaže, mnogo govori „o srpskoj kulturi, mentalitetu ili miljeu koji je i danas prisutan, samo što je mutirao“.

– Toma je imao rak, i onda mu je niki tip organizovao turneju, koja se reklamirala kao poslednja turneja Tome Zdravkovića. Niko ne zna zašto je to Toma prihvatio. Došao je u Niš, i drugi tip koji je hteo da onom prvom otme tezgu kaže mu: „Slušaj, Tomo, kad budeš umro, ja ti organizujem in memoriam turneju.“ Kako misliš? pitao ga je Toma. „Pa lepo – uramimo tvoju sliku, stavimo crni flor preko, i pustim muziku. Ja ti garantujem da ću napuniti svaku halu. Je l’ imam tvoju dozvolu?“ I Toma je rekao „da“ jer je bio dobar i skroman čovek – priča Ćirić: „A umro je baš na vreme, da ne bi gledao kako njegova publika počinje da se deli, i da pucaju jedni na druge. A i u tim godinama, imao je 53, umiru uglavnom veliki umetnici. Ono što je bitno – proživeo je život kako je želeo.“

Spomen-česma u selu Pečenjevce

Na dan kada je pre 20 godina slavni pevač preminuo, u centru Leskovca otkriven je njegov spomenik pred nekoliko stotina Leskovčana, gostiju i članova porodice pokojnog pevača. Crveni plašt sa spomenika visokog 2,3 metra, skinuli su Zdravkovićev sin Saša, unuk Danijel i gradonačelnik Leskovca Slobodan Kocić, uz zvuke popularnih pevačevih pesama i povike „Tomo, Tomo“. Spomenik je podigao grad Leskovac, a u selu Pečenjevce, gde se rodio i odrastao, otkrivena je spomen-česma sa uklesanim njegovim likom i stihovima koje je pevao.

Srpska priča o Makartniju i Lenonu

– Na stranu što je Toma bio toliko jedinstven i traje do današnjeg dana, ali danas svi znaju da Novak Đoković voli Tomu Zdravkovića. Pogledajte najbolje pesme Džonija Štulića. To je ukrštanje Tome Zdravkovića i Arsena Dedića. Sam Džoni Štulić je bio pošten dok nije poludeo, a i sad je pošten jer je potpuno lud, i govorio je da ne razume novi talas, već voli Bitlse, Arsena Dedića i Tomu Zdravkovića. Vlada Divljan u „Šest dana juna“ ima pesmu „Ja je molim meni da se vrati“. To je u stvari Toma Zdravković, s bosanskim akcentom, jer se radnja odvija u Bosni. To nije bio nikakav kemp. Jednom smo se Vlada Divljan i ja zapili u Nišu slušajući Tomu. Najbolji ortak Tome Zdravkovića bio je Nedžad Salković, i to vam je apsolutno priča o Polu Makartniju i Džonu Lenonu – ko je bolji pevač. A obojica su odlični – kaže Zoran Ćirić.