Taman što izbegosmo još jednu tipičnu andrićevsku buru, u kojoj svetitelja srpske književnosti neki zli ljudi pokušavaju da po ko zna koji put raščine, usled strančevog pisanja o biografiji nobelovca (videti Mihael Martens: U požaru svetova), pojavi se niotkuda još jedan prijatelj ovdašnje književnosti, i iz predgovora koji dade uz nemačko izdanje Mihailovićevih pripovedaka, načini životopis, koji urednik Dejan Mihailović prozva „prvom biografijom velikana srpske književnosti“.
Od tolikih velikana tikve pucaju, to najbolje zna Dragoslav Mihailović, kome se ni u čemu, i ni pod kojoj tački ne spori književna veličina.
Ali da li je i kakav čovek bio, kušajući sujetu i savest na zabranima socijalističko-udbaške magle, to Robert Hodel nastoji da otkrije.
Pritom, on igra na najbolju moguću kartu: pušta samog pisca da govori, i izbegava, time, da mu se sudi kao gorepomenutom Martensu, premda je vlastiti i kritički sud sveden na minimum potrebe.
Knjiga Reči od mramora, koju je nedavno objavila Laguna u prevodu Mine Đurić, jedan je veliki intervju, sastavljen od niza manjih razgovora, kojima autor dodaje komentare, što ima da objasne kontekst radnje, odnosno životne situacije.
Kad tumači političko-društvenu i istorijsku zbilju, on se oslanja na zapadnjačku literaturu i knjige svoga jezičkog područja, što daje sliku siromašnog vidika, kao kad bi nebo slikali samo jednom nijansom plave boje (istu manu ima i knjiga posvećena Saši Petroviću koju potpisuje Vlastimir Sudar).
Iako je malo tih mesta, i sve je usmereno na teren pisca o kome se piše, ostaje utisak da nas Nemac nije dobro pročitao, i da našu istoriju tumači kao nisku bisera s koje otpadaju sve zapremljene kuglice.
Nije dobro, jer nije uverljivo, i biograf se ne može osloniti na beleške koje pišu oni koji nisu živeli među nama. Sreća, opet kažem, pa toga je malo, i skriva se pod utiskom neprerađenog dijaloga.
Ko je čitao Mihailovića, verovatno pamti koliko je govor u knjigama autentičan, kako je zadržan duh određenih podneblja, s kakvim se žarom iskazuje dijalekat, i kako jezik ulice postaje skaz.
Taj će se sigurno obradovati, jer Hodel retko interveniše, i ne rediguje intervju: uhvaćen je i Mihailovićev uzdah, i zastanak pred misao, i nesigurnost tvrdnje.
Paradoksalno, kako samo književnost ume, stvarnost se spaja s maštom, i pisac preko jezika postaje jedan od vlastitih likova.
Preuzima im i obrazine, jer usled starosne dobi smatra da više nijednog od njih neće moći da stvori.
Materijal se deli po linijama hronološkog životopisa, od rođenja i materijalno oskudnog detinjstva u Ćupriji, preko okupacije o kojoj je malo šta rečeno, do Golog otoka na koji pisac stiže usled optužbe da je navijao za Ruse, iako je samo branio svoje drugove.
Činjenica da je Mihailović pionir na polju istraživanja golootočkih tortura (dao je analizu u pet knjiga, međusobno povezanih), nedovoljna je da odgovori na pitanje da li je on bio ili nije pripadnik komunističke omladine, član Partije, prikriveni saradnik Udbe, jer iako Mihailović priznaje da je od 1971. raščistio sa svojom prošlošću (koju je u više navrata svom kumu Borislavu Pekiću pokušao da rastumači), ona mu se svake godine vraćala bumerangom u čelo.
Njegova rodna Ćuprija zabranjivala mu je knjige, i morao je ličnim zalaganjem da puni lokalnu biblioteku. U svakom stopu pratili su ga pripadnici službe bezbednosti, a neki od njih ga na ulici i javno prozivali.
A on kaže da je u SKOJ otišao kako bi imao čime da se prehrani, jer u to vreme beše praktično na ulici, bez oca i majke, tek sa jednom tetkom koja ubrzo umire.
Ko uživa u Tikvama, Čizmašima, u Lovu na stenice, u Petrijinim doživljajima, imaće i tu privilegiju da na jednom mestu upozna žive ljude koji su piscu bili početni impuls za književni dokument.
Hodel, međutim, pravi još jednu grešku, jer roman Gori Morava uzima kao biografsku činjenicu prvog reda, iako je dobro znano da prilikom pisanja, takav jedan podatak, samim činom umetničke transpozicije, postaje umetnička nit, te gubi, bar u segmentu rukopisa, svoju realnu podlogu.
Ispravlja se na jednom drugom mestu, jer uspeva da političku publicistiku jasno odvoji od beletre, i tad upoznajemo Mihailovića i kao političkog mislioca, u radu Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i u tekstovima gde poziva javnost da se odrekne jugoslovenskog koncepta i prigrli nacionalnu misao.
On, kao i njegovi junaci, već početkom 1980-ih godina, zna da je u regionalnom srž nacionalnog života i da će upoznavanje svih lokalizama doprineti boljem životu u Srbiji.
To postiže i priznanjima na sudu, jer u ovom veku i on je rehabilitovan, i mnogi drugi stradalnici kažnjeničkog logora na hrvatskom primorju.
Time se on obračunava sa nacionalnom prošlošću, ne samo svojom literaturom, kojom se trudi (i uspeva) da razotkrije mehanizme tajne službe, političkog establišmenta, ketmanstva, niskih ucena, torture, i nadasve, surovog života na društvenoj margini, već i svojim likom i građanskim dostojanstvom, čiji potpis vredi koliko i svaki delić istine o onome što se dešavalo iza komunističke pozornice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
