Foto: M.S.Tri Ukrajinke Ina, Katarina i Darija prošle su put od više od 1.500 kilometara i sada se nalaze u Velikom Izvoru kod Zaječara, u kući Ininog supruga Predraga, inače srpskog državljanina. Sa njima je na ovo neizvesne putovanje krenuo i mali Damijan koji sada ima dva meseca, a kojeg je Ina rodila u Ukrajini.
Ina Colović i njen dvomesečni sin Damijan, njena sestra Katarina Guba i drugarica Darija Matvijenko govore za Danas kako je izgledalo putovanje iz Dnjepropetrovske oblasti do Velikog Izvora.
Prema rečima Ine Colović, nju je rat zatekao dok je bila u Apostolovu, gradu u Dnjepropetrovskoj oblasti, dok su njena sestra Katarina i njena drugarica Darija bile u Dnjepru, pošto su studentkinje i tamo studiraju.
– Rat je počeo 24. Februara oko 4:30 ujutru. Prvo što je bombardovano bile su vojne baze u Ukrajini, aerodrom u Ivano-frankovskom, zatim grad Dnjepar, Kijev i još mnogo gradova i mesta – objašnjava Ina Colović.
Sagovornica Danasa kaže da je u prvom trenutku bila šokirana, i počela je da prati novosti na Telegramu, a tamo je imala šta da vidi i pročita.
– Prvo nisam mogla da poverujem da je rat počeo, ali sam počela da čitam vesti, i na Telegramu sam videla da je naš predsednik Volodimir Zelenski kazao da je rat počeo i da je uvedeno ratno stanje – kaže ona i dodaje:
– U tom momentu sam spavala, i zaista nisam ništa čula. Obično ustajem rano da nahranim bebu, i paralelno sam čitala vesti, gde piše da je napad Rusije u toku, kao i upustva za građane Ukrajine kako da se ponašaju i šta da rade u kriznim trenucima.
Inina sestra Katarina kaže da je u prvim trenucima napada Rusije na njihovu zemlju stiglo upustvo da ne paniče i da ostanu mirni.
– Rečeno je da ne paničimo i da ne izlazimo van stanova i kuća, ali se dogodilo sve suprotno. Ljudi su napravili redove oko banaka, i svi otišli u prodavnice. Bilo je gužve svuda – objašnjava naša sagovornica.
Katarina kaže, da ona nije paničila i da su je probudili rečima u sedam sati ujutru, da je rat počeo, da je Rusija napala njihovu domovinu.
– Pozvao me je moj momak I kazao da je rat počeo. Pitao me je gde sam i da se sekira za mene. Ja sam se obukla i krenula kod njega – ističe ona.
Darija kaže da voli duže da spava, tako da nije čula prve eksplozije, i onda je telefon počeo da zvoni i kada se konačno javila saopštili su joj da je rat počeo.
– U prvom trenutku sam bila zbunjena i pomislila u sebi, kakav rat, pa ja za danas imam druge planove. Pozvala sam brata i roditelje, koji su mi kazali da se eksplozija desila pored kuće pošto oni žive pored vojne baze. Brat se probudio od siline detonacije, gde se sve treslo, a nebo je bilo osvetljeno kao da je dan – objašnjava naša sagovornica.
Katarina objašnjava da ljudi nisu bili svesni da je to bio početak rata, pošto su dodir sa bombardovanjem imali u samo nekoliko gradova. Isto tako i ostali ljudi ili nisu znali ili nisu verovali da je rat počeo.
– Kontaktirali smo svoje rođake i porodice, i oni su nam kazali da je kod njih za sada sve mirno. Nije nam bilo dozvoljeno da pričamo o sebi, o mestu gde se nalazimo, šta radimo i kakvi su nam planovi, pošto su takve bile prve instrukcije – kaže Katarina.
Inin suprug Predrag pozvao nas je i kazao da dođemo u Srbiju. Bojao se i za svoju suprugu Inu, ali i za sina koji ima tek dva meseca.
– Kolone ka Poljskoj su bile duge. Ponekad i do 16 kilometara. Mi smo razmišljali da li da pođe,p, ali kada su napadi postali toliko jaki i opasni, rešili smo da krenemo za Srbiju – kaže Inina sestra Katarina.
Darija objašnjava kako je izgledao put u neizvesnost. U kolima su bili ljudi sa decom, invalidi, stari i mladi, gotovo svi.
– Bili smo i pod kišom, i pod snegom. U koloni su bili mame sa malom decom, penzioneri, invalidi. Svi smo čekali red, ali neke ljude nisu pustili da pređu granicu – objašnjava ona.
Na pitanje da li su videli Ruske vojnike, one odgovaraju da nisu, i ne žele, pošto je mnogo civila nastradalo. Prema njihovim rečima prva za Srbiju je krenula Darija, i trebalo je da se nađu u Lavovu, ali nisu uspele da se tamo sretnu. Ina Colović kaže da je vozom od Dnjepra do Lvova putovala više od 20 sati, i da je put bio mnogo stresan i težak.
– Voz je bio prepun. U kupeu za šest ljudi bilo nas je i 18. Morala sam da čuvam i bebu, a i pomagali su nam drugi ljudi. Putovanje je trajalo od Dnjepra do Lavova više od 22 sata, ali do Lavova nismo mogli da dođemo. Kazali su da izađemo iz voza u mestu Žitomir i Bela Crkva, pošto je bilo bombardovanje. Kada smo konačno stigli do Lavova tamo se sreli sa Darijom – objašnjava Ina.
Prema rečima naših sagovornica, od Lavova, do Užgoroda, grada na granici sa Mađarskom i Slovačkom, otišle su kolima, i to preko „Bla-bla-cara“ (aplikacije koja spaja ljude koji putuju svojim kolima i potencijalne putnike).
– Granicu smo prešle u Užgorodu I ušle u Slovačku. Tamo nas je sačekao moj suprug Predrag, koji nas je dovezao do granice sa Srbijom – objašnjava Ina Colović.
Međutim, kada su mislili da je kraj agoniji, novi problem pojavio se kada je trebalo da pređu granicu između Mađarske i Srbije.
– Problem na granici je bio što moj sin Damijan nema pasoš, pa su nas zbog toga graničari Srbije držali 40 minuta, ali su nas pustili pod uslovom da Damijanu napravimo pasoš kada dođemo u Zaječar – objašnjava Ina.
U grad na Timoku su stigle tačno 8. marta i od tada su redovno u komunikaciji sa roditeljima i prijateljima preko interneta. Sa suzama u očima naše sagovornice kažu da na današnji dan u Ukrajini više nema gradova kakve znaju jer su maltene svi bombardovani.
– To su gradovi Černigov, Harkov, Marijupolj. Najgore je to što ljudi koji su tamo zarobljeni, ne mogu da izađu. Pokušavali su da se izvuku ali Ruski vojnici pucaju u njih, pucaju u civile. Nije važno da li je to dete ili stariji čovek, njima je to svejedno – objašnjavaju one.
Za sada se ove Ukrajinke nalaze u Večolp, Izvoru, u kući Ininog supruga Predraga, a dokle će tu biti, zavisi od toga kada će rat biti završen.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
