Kako je goreo Jan Palah

I uspeh nije izostao, pokazuju prva reagovanja publike i kritike na početak prikazivanja mini-serije – filmske drame od tri dela „Ognjeni grm“ (Burning Bush), koja se dešava posle samospaljivanja studenta Jana Palaha (Palach) 19. januara 1969.

Drama je najpre prikazana češkoj publici u šest sala bioskopa Svetozor u centru Praga, a potom je počela prikazivati za svoje pretplatnike ova najveća svetska kablovska televizija (u Srbiji „Ognjeni grm“ prikazivaće se od 3. marta, HBO, 21.55). O Palahu još se niko nije u Češkoj usudio ni da pomisli da snimi film. I verovatno bi tako ostalo ko zna koliko dugo da tandem HBO – Hollande nije rešio da se upusti u ovu avanturu. Drama, inače, govori o Palahu, koji se, međutim, pojavljuje u filmu samo u dve-tri scene. Zato je razumljivo što je režiserka na konferenciji za štampu uoči prikazivanja serije zamolila novinare da je „samo ne pitaju ko glumi Palaha“

No, cela radnja se vrti oko ovog mladog čoveka, ali u američkom stilu napete „priče iz sudnice“. Samo u takvom „pakovanju“ mogla je da bude zanimljiva običnom gledaocu i da izbegne zamke patetičnosti i stvaranja spomenika od same sebe. I scenarist Štjepan Hulik, koji nije bio rođen u vreme kada se drama odigravala, zna da se istorija najbolje uči u pakovanju filmske true story…

Agnješka Holand, inače rodom Poljakinja, studirala je na slavnoj praškoj filmskoj akademiji FAMU upravo u vreme u koje se događala drama koja obuhvata period kada se češko društvo uspravilo i podiglo na otpor sovjetskoj intervenciji i gušenju Praškog proleća, pobuđeno besprimernom, užasnom žrtvom Jana Palaha i nešto kasnije i njegovog u svetu manje poznatog sledbenika Jana Zajica. A potom drama govori i tome kako je društvo ponovo upalo u rezignaciju i u kolosek takozvane normalizacije koju je proklamovalo novo marionetsko rukovodstvo, postavljeno po uklanjanju reformske garniture s Aleksandrom Dubčekom na čelu. Smisao Palahove žrtve bio je upravo u tome da probudi svoje sugrađane iz rezignacije i mirenja sa okupacijom u koju su počeli da upadaju već nekoliko meseci posle 21. avgusta 1968. i invazije trupa Varšavskog pakta na Čehoslovačku.

Glavna nit drame jeste nastojanje tada advokatkinje Dagmar Burešova (posle „plišane revolucije“ bila je ministarka pravde i predsednica češkog Parlamenta) da „opere“ ime i gest Palaha za koga je visoki komunistički funkcioner Vilem Hovi (Novy) lansirao tezu da su ga izmanipulisale zapadne tajne službe i da je njegovo samospaljivanje bila greška tih službi. Majka Palaha angažuje advokatkinju Burešova koja nastoji da na sudu dokaže da je Holy lagao, ali ne može nigde da nađe nikakav trag da je on to rekao ili napisao, sve već funkcioniše gotovo savršeno u uklanjanju tragova nasilja na nad istinom… Istini za volju, u filmu je advokatkinja, koju igra mlada slovačka glumica Tatjana Pauhofova, znatno mlađa od Burešove koja je tada imala 40 godina. To je, naravno, zato da bi se u film lakše mogla ubaciti i neka njena ljubavna storija, za šta je, nije isključeno, traženo i odobrenje od same Burešove, sada 83-godišnjakinje, ali tako bodre i lepe da izgleda kao da ima bar 20 godina manje.

O Palahu, se priča indirektno, u okviru te sudske priče. Jedna od retkih, ali zato najpotresnijih scena gde se pojavljuje Palah, iako je sav u zavojima i u komatoznom stanju, jeste kad se pored njegovog kreveta susreće njegova majka s lekarkom koja je bila uz Jana gotovo neprestano od trenutka kada je dovezen u bolnicu i koja je sve zabeležila šta je on od tada do smrti govorio…

Oko te radnje je ukomponovano sve drugo – sovjetski tenkovi u Pragu, koji se diskretno vide u odrazima na staklima auta, dan kada se spalio Palah i čovek-buktinja u trku, zatím kako studenti pripremaju posmrtne maske za sahranu Palaha, sveće na pogrebu… a onda i prva zajednička ispijanja votke Pražana s okupatorskim vojnicima, i poslednja scena koja je bez reči ali pokazuje kako se ljudi godinu dana kasnije okreću od Palahove majke… Kažu oni koji pamte te događaje da je sve urađeno tehnički perfektno, da je Vaclavski trg u dlaku tako izgledao te zime 1969, da su svi kostimi, scenografija… sve je promišljeno do poslednjeg detalja. Kao i sve drugo, naravno, i ono što je izmišljeno… Ukratko, profesionalizam, u najboljem smislu te reči.