Kako je pregorela niška elektronika

Danas od „elektronike“ nema ništa, a i postojanje samog „grada“, pogotovo u ekonomskom smislu – pod znakom je pitanja. Kada izveštavaju o EI mediji uglavnom navode da je nekadašnji ponos socijalističke ekonomije, star više od šest decenija, danas potpuno devastiran. Veliki fabrički krug je sablasno prazan, a umesto televizora, veš mašina ili klima uređaja „proizvode“ se krastavci i pečurke. Nekada „najbolji radnički restoran u Srbiji“ iznajmljuje se za svadbe. Gigant je zarastao u korov, a šačica radnika povremeno čisti dvorište od zmija. Umesto „armije“ zaposlenih, u „ostacima“ EI danas radi tek nešto više od 170 radnika.

(Ne)dovoljno često sindikalni, radnički ili penzionerski glasovi umeli su da upozore da su za tiho umiranje EI krivi i država i direktori, koji su je uništavali zajedničkim snagama. Jedinstvena sindikalna organizacija (JSO) i ovih dana govori nešto slično, zahtevajući smenu još jednog „pogrešnog“ generalnog direktora EI, Miodraga Stamenkovića, koga je postavila država (čitati: koaliciona vlast DS, G17 plus i socijalisti). Pripisuju mu „brojne zloupotrebe“ i dodatno urušavanje korporacije. Stamenković, pak, negira optužbe, najavljujući pri tom „bolje dane“ za Elektronsku industriju. I jedno i drugo već je viđeno, ali za zloupotrebe skoro niko nije odgovarao, a svetla budućnost nikako da stigne, naprotiv.

– Elektronska industrija je mrtva i u tome su podjednako učestvovali svi faktori koji je trebalo da je ožive. Mi sada od države, koja inače već deceniju i po dekretom postavlja upravljačke i poslovodne organe EI, tražimo smenu generalnog direktora Stamenkovića, jer sa njegovim rukovođenjem korporacija nema nikakvu perspektivu. Najava formiranja Tehnološkog parka u EI je priča za malu decu – još nije donet ni zakon o takvim parkovima, a strani investitori jesu počeli da dolaze, ali u močvarno Donje Međurovo gde im država im daje po 7.000 evra za svako novootvoreno radno mesto, mada u EI postoje već gotove zgrade i komunalno opremljeno zemljište, a oko 2.500 radnika godinu dana „čeka“ da se to dogodi upravo njima. Stamenković je, čak, uspeo da iskompromituje i ideju državnih subvencija, koje smo isposlovali mi iz sindikata, jer ih troši na plate poslovodstva, dok radnici nisu dobili ništa – kaže Jovan Jovanović, predsednik JSO EI.

On precizira da fabrički JSO i UGS Nezavisnost traže smenu Stamenkovića i zbog sumnji u brojne zloupotrebe, o kojima su obavestili Upravni odbor EI, predstavnike grada i države, kao i Privredni kriminal Policijske uprave u Nišu. Sindikatu su dostavljeni „papiri“ o štetnom ugovoru o zakupu zemljišta na parking prostoru EI sa tada nepostojećom firmom „Batmal“, isplati socijalnog programa ljudima koje je Stamenković doveo u EI „mada su bili u radnom odnosu od par dana do šest meseci“ ili njegovom pokušaju da direktora EI Komerca, koji radi i u svom privatnom preduzeću, imenuje za svog pomoćnika za beogradski deo EI, uz mesečnu platu od 82.000 dinara, za koju bi dopunski radio samo po dva časa dnevno.

Na „spisku o 21. zloupotrebi“ Stamenkoviću se pripisuje i navodna odgovornost za sklapanje štetnog ugovora o zakupu zemljišta EI u Zemun polju, imenovanje dojučerašnje sekretarice na pet direktorskih mesta u EI ili zapošljavanje njegove ćerke – psihologa i familije. Na spisku su i optužbe da Stamenković neštedimice koristi službeni automobil za niz privatnih potreba, kao i da je odgovoran što je ekonomski urušena EI prošle godine potrošila na reprezentaciju čak 2,2 miliona dinara, od kojih milion – za kafanske račune.

Direktor Stamenković, međutim, kaže da se u svim ovim slučajevima vodilo računa o poštovanju zakona i procedure. Kaže da se o potrošnji državnih subvencija, koje iznose oko pet miliona dinara mesečno, mada se ne dobijaju najredovnije, uredno dostavljaju izveštaji Ministarstvu ekonomije, koje do sada nije imalo primedbi. Negira da je za „svoje ljude“ mimo kriterijuma obezbedio otpremnine po socijalnom programu, kao i da je zapošljavao članove familije. Njegova kći jeste zaposlena, ali kao školovan kadar i nakon odlaska tri saradnika. Negira i da je koristio službene automobile u privatne svrhe, a veliku reprezentaciju „priznaje“, ali objašnjava činjenicom da je „prošle godine u EI boravilo više od 50 stranih delegacija“. Pri tom tvrdi da oni koji iznose optužbe protiv njega – predstavnici sindikata i bivši rukovodioci, „pod sudskim procesima jer su dobijali nelegalne stanove“.

– Od pre tiri godine, kada me je resorno ministarstvo postavilo, moj zadatak je bio da zaustavim loše privatizacije unutar EI, pre svega džoint venčere, kao i da smirim socijalne tenzije i stvorim preduslove za dolazak domaćih i stranih investicija radi otvaranja novih radnih mesta. Skoro sve to je urađeno – dobili smo jedan od najpovoljnijeg socijalnih programa za radnike, a najkasnije do kraja godine svim radnicima biće povezan radni staž od 2003. godine. Jedino što još nismo ispunili je otvaranje novih radnih mesta, ali i to će se dogoditi do kraja godine. Već nas je kontaktiralo 30 do 40 firmi, a resornom ministarstvu smo uputili predlog da sve firme koje žele da dođu mogu da puste u rad postojeće pogone iz kruga EI, dok svim zainteresovanim investitorima predlažemo da u procesu zapošljavanja najpre testiraju naše sadašnje i bivše radnike i njihovu decu. Ove sedmice idem na još jedan razgovor u ministarstvo ekonomije, sa spiskom zainteresovanih investitora, koji bi mogle da zaposle do tri hiljade ljudi – tvrdi Stamenković, inače kadar G17 plus.

U kojoj meri će priča o „boljoj budućnost“ biti realizovana – veliko je pitanje. Elektronska industrija je, naime, samo deklarativno, spadala u Vladine prioritete ili „posebne programe privatizacije“ još od devedesetih. Od 30 firmi koje su početkom 2000. ušle u proces takozvanog džoint venčera, koji je tadašnji direktor EI Vojislav Mitić najavljivao kao „senzaciju“, sada ni jedna ne radi. Vlada i Agencija za privatizaciju 2006. godine donele su odluku o restrukturiranju EI holdinga, a ministri Mladan Dinkić i Božidar Djelić više puta obećavali da će restrukturiranim firmama obezbediti strateške partnere, ali se ni to nije dogodilo. Agencija za privatizaciju je sredinom 2006. donela odluku da dvadesetak preduzeća EI uđe u proces restrukturiranja, ali je umesto njihovog oživljavanja početkom ove godine stiglo obaveštenje da 15 od 17 preostalih firmi mora u stečaj, po novom Zakonu o stečaju.

Mrtvo slovo na papiru ostao je i „istorijski“ Protokol o saradnji Vlade Srbije i grada Niša sa Sažemom, potpisan marta prošle godine, kojim se predviđa otvaranje pogona za proizvodnju strujomera te francuske kompanije u EI. Ni od ovog, protokolarnog obećanja do sada nije bilo ničeg, mada su Francuzi i drugi investitori više nego dobrodošli u nekadašnji „grad elektronike“.

Vrednost 2,8 milijardi

Zvanično procenjena vrednost EI holdinga je 2,8 milijardi. Ipak, skoro svi objekti EI u inostranstvu su rasprodati, kao i deo imovine u Srbiji. JSO sada sumnja da „neko pokušava da otme“ i prilično veliki kapital EI u Beogradu, odnosno fabrički prostor u Zemun polju u kojem je nekada radilo 3.500 ljudi.

– Sindikati i zaposleni u EI nemaju nikakvog uvida u to šta se dešava sa našim beogradskim firmama, a ima indicija da to neko hoće da uzme, iza leđa radnika i države – upozorava Jovan Jovanović.