Fatalna Vera Renczi iz Velikog Bečkereka s početka dvadesetog veka, koja je navodno zavodila i arsenom ubijala muškarce, zvuči kao lik iz američkih filmova i upravo je istina da ju je američka štampa lansirala 1925. godine kao junakinju jedne vesti u kojoj se navodi da je ubijene ljubavnike čuvala u vinskom podrumu.
Koliko neverovatno, toliko i prijemčivo zvučali su napisi o zavodljivoj ženi iz Evrope i dalekog Balkana, Crnoj udovici koja je pobila 35 muškaraca, među njima i dva muža i desetogodišnjeg sina, da je niko ne bi otkrio. Vest nije bila lako proverljiva pa je opstala do današnjih dana.
Verino ime pominje se i u brojnim svetskim enciklopedijama serijskih ubica, poslednji citat je iz 2000. godine, gde Michael Newton u enciklopediji serijskih ubica piše da je Vera kasnije, već na sudu priznala da je ponekad sedela među kovčezima sa leševima u vinskom podrumu, u fotelji i pijuckala vino.
Proučavajući istoriju zločina između dva svetska rata na području Banata, profesor hemije Beogradskog univerziteta dr Šimon Đarmati, koji je i autor brojnih knjiga koje se bave trovanjem, nije naišao ni na kakav pisani trag o navodnoj Crnoj udovici.
„Vera Renczi je izmišljena. Lako je bilo negde u dalekoj Americi izmišljati o događanjima u malom Banatu. Naravno, posle pojave prve verzije o monstruoznoj trovačici, mnogi su preuzimali ovu priču, te se tako činilo da je, pošto se na više mesta nalazi, autentična. A, nije. Ni u jednom relevantnom izvoru nema ni slova o njoj. Ta priča je nalik pričama koje mi možemo čitati o događanjima u Americi o, na primer, sletanju vanzemaljaca. U Banatu je osim već pomenute Julke Relić, bilo i dosta drugih, uglavnom pojedinačnih trovanja. A, ako priču proširimo na rumunski deo Banata možemo naići na pravo udruženje trovača iz Žebelja“, priča za Danas profesor Đarmati.
Kaže da je pažljivo proučio priču o Veri Renczi, tražeči podatke u istorijskim arhivama, sudskim spisima i novinama – Politici iz 1925. godine, i ranijim bečkerečkim novinama Torontalu i Gross Betschkerek Wochenblattu.
„Nigde nijednog slova nema o ovom slučaju, a o tako nečemu moralo se i znati i pisati. Jesu ovde bile smene država, ali je policija radila svoj posao“, objašnjava dr Đarmati.
Bogata istorija trovanja u Banatu
Da sin ne ode u vojsku i rat, da se nasilni muž kazni, da se reše loši ljubavni odnosi ili „ranije isprati“ neko zbog nasledstva, sve su to bili razlozi zašto se u ne tako davnoj prošlosti kod nas često trovalo. Trovačice su mahom bile žene, a otrov su sipale u jelo ili piće, priča Šimon Đarmati.
Profesor hemije o otrovima kaže da su i danas široko dostupni, a da je slično bilo i u prošlosti. Svoju knjigu posvećenu njapoznatijoj trovačici iz Banata, pod nazivom „Baba Anujka – banatska veštica, prvi serijski ubica u Srbiji“, započinje konstatacijom da jedan zanat u Banatu krajem 19. i početkom 20. veka cveta. To je trovački zanat.
„Vračanje i u sklopu njega trovanje bio je zaista zanat. Oni koji su se njime bavili su prilično prihodovali. Od stečenih para kupovali su zemlju i sticali moć. Otrov rastvoren u tri četvrt litre vode, prodavan je čak i za 5.000 dinara. Da bi se razumelo o kakvoj se sumi radi, treba navesti da je jedan primerak dnevnih novina koštao 1 dinar. S druge strane, ne treba zaboraviti da se radilo o teškim vremenima. Ratu i pretnjama ratom. U takvim situacijama mnogi su nastojali da spasu svoje jedince od odlaska u vojsku i zbog toga tražili pomoć vračara. Zahvaljujući tatuli koju su im one preporučivale, neki su za dobre pare oslobađani vojske, a neki su nažalost i gubili svoje živote“, priča Šimon Đarmati.
Razlozi da se preduzmu trovanja su bili različiti. Uglavnom se radilo o neslaganju unutar porodica, borbi za zemljište i veoma često o ljubavnim odnosima. Kada dođe do zasićenja u braku, a pronađe neko ko će pobuditi usahle emocije, muž koji smeta je često uklanjan upravo otrovom. Slično su prolazili i pijanice, nasilnici.
„Kralj otrova je tokom dužeg vremenskog perioda bio mišomor ili zvanično arsen-trioksid. Njegove “dobre” osobine su bile te da su simptomi trovanja lako mogli da se zamene nekom bolešću. Ako je lekar bio nedovoljno budan, mogao je potpisati umrlicu i kao uzrok smrti navesti “upalu creva” na primer. Ono što mišomor nije činilo idealnim otrovom bilo je njegovo zadržavanje u nepromenjenom obliku i lako dokazivanje Maršovom probom“, objašnjava Đarmati.
Istragu je, kako kaže, otežavala činjenica da je banatska zemlja bogata arsenom, pa su branioci optuženih navodili da je u ekshumiranim telima arsen dospeo iz zemljišta, a ne trovanjem.
„Takođe je poznato da je nekadašnji efikasan lek za lečenje sifilisa bio na bazi arsena te je nalaženje ovog elementa u ekshumiranim telima pokušavalo da se povezuje sa upotrebom ovog leka. Radi se o salvarsanu“, precizira Đarmati.
Baba Anujka
Baba Anujka, po mužu Ana Dee, rođena Draksin je bila zapravo distributer otrova. Živela je od 1838. do 1938. godine. Rođena je u Rumuniji, a živela je u srpskom delu Banata, u Vladimirovcu, blizu Pančeva. Ona je prodavala svoju “bajanu vodicu” koja je uzrokovala smrt između 50 i 150 ljudi, objašnjava Šimon Đarmati.
„Ona je, za razliku od direktnih trovačica i trovača, imala donekle olakšanu situaciju. Veoma često i nije znala koga treba da ukloni i retko se interesovala o sudbini otrovanih. Podatke o njoj nalazio sam u istorijskim arhivima Pančeva, Zrenjanina, Novog Sada, Beograda. Pored toga vršio sam i terenska istraživanja obilazeći groblja u Vladimirovcu, Ilandži, Dobrici… Otkrivanje lika i dela baba Anujke je bio rudarski posao. Pored arhivske građe bilo je potrebno pretražiti i knjige Rumunske pravoslavne crkve i to od 1805. do 1940. godine. Radilo se o knjigama krštenih, venčanih i umrlih. Tek pretraživanjem ovih knjiga uspeo sam da izradim njeno porodično stablo. Baba Anujka je, kako se pretpostavlja, trovala tokom 50 godina. Otkrivena je u dubokoj starosti, kada ju je prijavila njena bliska saradnica “agentkinja”. Ona je ostajala van domašaja ruke pravde i zbog toga što je potplaćivala lokalne policajce prasićima, jaganjcima…“, priča Šimon Đarmati.
Objašnjava da je baba Anujka, kada je otkrivena, kažnjena blažom kaznom zatvora od 15 godina zbog njenih godina.
„Blaža kazna za baba Anujku objašnjava se upravo činjenicom da je ona prodavala otrov, a ne i izvršavala samo trovanje. Verovatno su nižoj kazni, doprinele i njene godine. Teško ko je verovao da će u zatvoru izdržati 15 godina. Kako su događaji pokazali i nije. Nešto je odležala, pa joj je ostatak kazne oprošten i ona se vratila u banatsko selo Vladimirovac, gde je umrla od staračke senilnosti“, kaže Đarmati.
Kako su žene baratale otrovima i dozama
Pošto su otrovi najčešće dodavani u jelo i piće, koje su uglavnom žene pripremale i delile logično je da su trovanja pretežno vršile žene. S druge strane, žene fizički slabije od muškaraca, retko su se odlučivale na fizički obračun sa njima. Mnoga takva ubistva izvršavana su kada je žrtva spavala ili bila u teškom pijanom stanju.
Odakle ženama znanje i veština da barataju otrovima, pitanje je koje se nameće kada se u svetlu današnjih metoda otkrivanja trovanja sagledava priča o trovanjima u prošlosti.
„Ni jedan farmaceut nekada, a ni sada, ne izdaje ništa bez recepta, posebno ne nešto što je ograničeno i opasno. U staro vreme bečkerečki apotekari brižljivo su vodili evidenciju o tome šta je ko kupio, odnosno šta su i koliko kome prodali“, objašnjava diplomirani farmaceut Stevan Vukov, vlasnik muzeja apotekarstva u Zrenjaninu.
I profesor hemije dr Đarmati podseća da je otrov mišomor bio široko prisutan u mnogim, a posebno seoskim, poljoprivrednim sredinama.
„Nije teško bilo doći do saznanja o tome da je mišomor efikasan otrov. Sve ostalo je bilo rezultat iskustva. Baba Anujkino pitanje: „Koliko je težak problem?“, odnosilo se zapravo na telesnu težinu onoga ko je predstavljao “problem”. U zavisnosti od toga je davala određenu “bajanu vodicu” i znala da predvidi da će “problem” nestati za osam dana“, tumači dr Šimon Đarmati.
Trovanja u Banatu – iz beležnice dr Đarmatija
Više slučajeva trovanja zabeleženo je u Banatu tokom 19. veka. Godine 1802. osuđen je spahijski podložnik iz Iđoša, Teodor Petkov, da plati hirurgu 12 forinti i 43 krajcara, jer mu je lečio ženu koju je njegova mati trovala otrovom.
A 1801. godine, Judita, rođena Horšanj, udata za remenara Jakoba Andresa, uhapšena je zbog pokušaja da otruje muža.
Godine 1839, optužena je Makra Ilimančić da je trovala svoje muževe, ali je oslobođena zbog nedostatka dokaza.
Godine 1844, suđeno je Jelki Berarovoj iz Melenaca koja je otrovala svog muža Radu. Otrov je dobila od Rakile Balugdžine koja je već otrovala svoga muža.
Godine 1844, Marija, udova Alekse Ančana, vrtlara iz Novog Miloševa, trovala je svog muža: ovaj je pobolevao, a ona mu davala male doze žive koju je kupovala kod trgovca Pere Bešlina.
Trovanja su nastavljena i u 20. veku. Poznata je trovačica iz Velikog Bečkereka Relić Julka koja je trovala drugog muža krojača Nikolu i njegovog sina Milivoja, mada se govorilo da je trovala i drugog pastorka, i kćerkicu iz prvog braka.
Trovanja su bila karakteristična i za seoske sredine. Tako su zabeleženi slučajevi trovanja u Torku koji su bili preduzeti zbog rešavanja “ljubavnih odnošaja”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
