Ljubica Gojgić: Ne može ćutanje o važnim stvarima biti „zlato“

Na početku razgovora Ljubica Gojgić se osvrnula na vaspitanje koje je dobila još kao dete, koje je vrlo rano naučilo važnost date reči, odgovornosti i časti, ali i na sve poruke koje nam kasnije dok odrastamo govorimo da treba da živimo potpuno suprotno od tih principa.

– Srećemo se sa raznim porukama: „Dobar i lud su braća“, „Pošten i glup su braća“, „Kako je lepo biti glup“, „Ćutanje je zlato“… Najviše mrzim to: „Ćutanje je zlato“ i „Ćutanje i popuštanje je dokaz pameti“. Ne kažem da nema tu mudrosti, ali živimo u vremenu gde se mnogo više savija kičma. Važi pravilo – daj pusti, ćuti i plivaj, pusti velike priče o hrabrosti, o žrtvovanju, o borbi, daj da vidimo kako da preživimo od danas do sutra. Društvene mreže su primer da nekad nije loše prećutati. Meni su društvene mreže odlična vežba da kad se zaletiš da otkucaš neki komentar udahneš tri puta i izbrišeš komentar. Nije svaka priča vredna komentarisanja, niti u svakoj priči treba da učestvujete. I time se ne odričete slobode govora. Kad kažem da ne treba ćutati, to znači da ne treba ćutati na bitnim stvarima. U nekoj polemici besmislenoj, bez obzira da li se vodi na društvenim mrežama ili na javnom servisu možete slobodno da ne učestvujete, osim kada su na dnevnom redu teške teme, kada postoji opasnost da postanete politički nekorektni zbog nečega u šta verujete, tada mislim da ćutanje nije dobro, makar nikad nije bilo moj izbor.

Od klupe do ordena

– Išla sam u školu Svetozar Marković i imala sam fantastičnu učiteljicu i kasnije odličnu razrednu, koja je predavala književnost. Ona je meni u petom razredu rekla: „Gojgićeva ti imaš jezik, možeš tri puta da obližeš ovu školu“. Tada je bila neka pobuna nivou razreda, prepoznavši u meni kolovođu, mada ja to objektivno nisam bila, postojao je konzensus među nama đacima koji smo hteli da se pobunimo oko nekog njenog predloga. Sve u svemu, ta njena izjava je proročanska rečenica. Možda je to tada rečeno da ću ceo život živeti od svoje glave i od jezika, i od izdržljivog grla. Takva je bila razredna, takva je bila i škola. Deca su se terala da učestvuju na takmičenjima, da pišu, da budu ambiciozna… Kod nas je deo vaspitanja bilo i to – trudi se da budeš dobar i da budeš najbolji. Nije strašno ako ne budeš, ali je odlično ako postižeš neki rezultat. Pisali smo od najmlađeg uzrasta. Nedavno je naša koleginica Nevena Madžarević pronašla jedan tekst koji sam napisala krajem osnovne škole i dobila sam za njega UNICEF-ovu nagradu. Tu je moja slika, naivnog deteta, dakle devojčice od 10 ili 12 godina, koja piše „Svet je na ivici kataklizme“. To sad deluje smešno, mada ima jedan opis koji kaže – trka u naoružanju, politika koja kontaminira, jadni ljudi koji pate… To je sve činjenica. I tada sam primećivala neke stvari, to je svet u kome i danas mi živimo, prisetila se Ljubica Gojgić u razgovoru sa Miljanom Nešković.

Novinarstvo nije mrtvo, ali moramo mi da ga pročistimo

– Ovo društvo je zaista strašno snizilo standarde kad je novinarstvo u pitanju. Ovde je u redu da iskaznicom novinara mašu ljudi koji su propagandisti, koji su u službi političkih, ekonomskih i drugih društvenih grupa, koje političari postrojavanju, koje ambasade postrojavaju, koji rade na agendi, a ne u interesu javnosti. Sada kada pomenete interes javnosti mnogi će da nasmeju. Ima ljudi koji veruju da onaj ko te plaća odlučuje kako i šta radiš, ali i šta misliš, da moraš i u neradno vreme da misliš onako kako hoće gazda koji te je platio. Kod nas na medijskom nebu postoji prodaja duše, a ne prodaja znanja. I to sve ide u paketu kao novinarstvo. Našu profesiju moramo da iščistimo mi, na nama je da insistiramo na tome da nije sve dozvoljeno – rekla je Gojgić.

Dodala je da sloboda govora zaista nije apsolutna sloboda i ona ne znači da možete da izmislite vest za naslovnu stranu, pa da kad vam posle neko zapanjeno kaže da je to neistina, da kažete da nema veze i da mogu da demantuju.

– To ne bi smelo da prođe. Ipak, ne može ni društvo da se samo odrekne borbe za novinarstvo i da misle da je to cehovska stvar. Ako hoćete kvalitetno novinarstvo, onda i vi gledaoci, čitaoci i slušaoci morate malo da doprinesete. Morate da prepoznate ko su ljudi kojima verujete. Oni moraju da imaju podršku. Ne mora da se gleda i da se čita svako đubre i smeće zato što je jeftino ili zabavno. Dok se taj nivo zrelosti ne dosegne, patiće i novinarstvo i društvo, zaključila je cenjena novinarka i istakla da je novinarstvo ugroženo, ali da je pogrešno govoriti da je mrtvo, kao što je neumesno ne odati priznanje svim časnim novinarima kojih ima u većini redakcija, i koji se svakodnevno bore za pristojnost i profesionalnost profesije, a možda nisu poznati široj javnosti – istakla je Gojgić.