Ljudska dobrota me uvek potrese

***

Neke budućnosti su već počele dok mi tavorimo u samozavaravanju da će naš smisao za improvizaciju i neko od čuda koje prizivamo pojaviti se iznenada i rešiti stvar, a potom se povući u anonimnost i osloboditi nam radni i životni prostor.

***

Čovek, kao ni društvo, koji ne misli zrelo i racionalno o svojoj prošlosti nije u stanju da osmisli ni svoju savremenost, a svakako neće biti sposoban ni za svoju budućnost. Prošlost i budućnost su samo konvencije u velikom i neprekinutom toku vremena. Prošlošću nam obično prete, budućnost nam najčešće obećavaju. Ili se, na drugoj strani, prošlost mitologizuje kao da juče niko nije živeo i kao da niko nije ništa zapamtio iz jučerašnjeg sveta.

***

Ključni problem jeste u tome što nas i mitologizacija i zaborav prošlosti na podjednako opasan način udaljavaju od razumevanja savremenosti. Mitologizacija nas svaki čas odvodi u neko od mnoštva zlatnih doba, pri čemu izbor zlatnog doba zavisi jedino od ideoloških interesa i oruđa koja su tim interesima na raspolaganju.

***

Zaborav prošlosti je odlično pogonsko gorivo za ideološke i političke manipulacije. Tu se, naravno, otvara pitanje: kako mi razumemo prošlost, čega se mi sećamo kada govorimo o ličnoj ili društvenoj prošlosti?

***

Znanje o istoriji je racionalno, istorijsko sećanje je pristrasno. Znanje o istoriji pripada istoriji i prošlosti, istorijsko sećanje je, pre svega, deo savremenosti, deo trenutka u kome pokušavamo da prizovemo neki događaj iz prošlosti ili da upravljamo njime. Ukratko, beležimo i pamtimo, i preispitujmo svoja i tuđa sećanja.

***

A negde, duboko u sebi, znamo: kada počnemo da se sećamo, to samo znači da je neko vreme prošlo. Dugo vremena sam bio najmlađi u svakom društvu, ali ima neko vreme kako primećujem da to više nije slučaj. Ništa mi to ne smeta, a novi senzibilitet može da bude dragocena tačka korekcije.

***

Najpre se sećam da je detinjstvo dugo trajalo. Nijedan drugi period nije trajao tako dugo i intenzivno. Činilo se kao da vreme stoji i da ti životni i godišnji ciklusi niti šta kvare, niti šta ubrzavaju u toj gustini neprekinutog vremena.

***

A onda, kada se završilo detinjstvo, vreme se strašno ubrzalo i to ubrzanje nije završeno ni do trenutka u kome pišem ove rečenice. Uvek sam imao to osećanje: kao da sam dugo bio dečak, a onda naglo postao odrastao.

***

U Beograd sam se preselio krajem avgusta 1991. Pre toga sam obilazio Beograd u potrazi za stanom. Ličio sam sebi na istraživača koji je od egzistencijalnog pitanja napravio socijalni eksperiment. Svakog dana sam u toj potrazi učio nešto novo i u tom trenutku neobično važno, vrlo često sa znanjem da mi to više nikada neće koristiti.

***

Ni sam ne znam u koliko sam stanova i u koliko delova Beograda tada ušao, s kakvim sam se sve neverovatnim ljudima sreo i kakve sam sve priče slušao. Da sam ih zapisao, ništa ne bi vredelo, jer bi to ličilo na neku prejaku socijalnu fantastiku.

***

A onda sam slučajno naišao na potkrovlje na kraju Zemuna, blizu auto-puta, i to je bio moj prvi beogradski stan. Tu ću živeti naredne četiri godine i izbliza pratiti kako se društvo menja i raslojava, kako nestaju jedni i nastaju drugi običaji, kako ljudi postaju drugačiji, mada ostaju pod istim imenima.

***

Kada sam se tu doselio, bio je to miran kraj, s kućama na sprat, u mirnim i skrovitim ulicama. I ljudi su bili mirni i tihi.

***

Nije prošlo mnogo, a ratovi koji su besneli u većim i manjim daljinama, sankcije, nemaština svake vrste, a najviše nemaština svake nade, menjali su ljude, pa su tihi i skromni susedi postajali mali ili veliki šverceri, vikend ratnici i vojnici kriminalnih vojski, opasni i namršteni ljudi novog doba, mali ili nešto veći akteri lične i društvene propasti.

***

U mirnom kraju, gde se nisu čuli ni odviše podignuti glasovi, pojavljuju se opasni ljudi, napeti prizori, počinju da u mirna i gotovo intimna dvorišta padaju prve ručne bombe. Izbliza sam to posmatrao: društva propadaju naglo i neosetno, a onda se od toga oporavljaju dugo i mučno, dok neke štete ostaju trajne i nepopravljive.

***

Mnogi su se čudili zašto se u dvehiljaditim, posle 5. oktobra, nije sve promenilo naglo i odjednom, najbolje nekim ukazom, u svakom slučaju, čudom bez koga, kako izgleda, ne umemo da živimo, a kada se ostvari u nekoj farsičnoj prikazi, onda ne znamo šta da radimo s njim.

***

Ja se nisam čudio, čudilo bi me, naprotiv, da se sve popravilo kao da ničeg nije ni bilo. Čovek se, međutim, mnogo lakše oporavlja od traume nego društvo od kolektivne hipnoze. Ali, priznajem, nisam očekivao tako brzu obnovu autoritarnog poretka kod nas. To je najveći poraz moje generacije.

***

Nismo rešili nijedno pitanje koje smo zatekli. Dozvolili smo da društvo potone u populizam. Živeli smo, kako kaže Jovan Hristić, u vremenima često „sasvim očajnim“, ali smo dozvoljavali da nam sude gori od nas. Ima epska pesma: „I da gora postane sudija“. I postala je. To se dogodilo pred našim očima.

***

Preseljavao sam se u Beogradu 5-6 puta, najduže sam živeo u stanovima duž Ustaničke ulice, dok se krajem 2004. nisam preselio u konačno svoj stan u jednoj od najstarijih zgrada na Novom Beogradu. Seleći se u Beogradu, upoznao sam najrazličitije ljude, neki su među najboljim ljudima koje znam, ali nisu svi bili takvi, ni izbliza.

***

Čim su se pojavili prvi krediti, uopšte nisam razmišljao o uslovima, niti čekao povoljnije prilike, želeo sam da nađem svoj prostor u Beogradu u kome sam, još kao dečak, želeo da živim. Tako sam počeo da upoznajem Novi Beograd i tu, za sada, ne bih ništa menjao.

***

Beograd je bio prirodan izbor: živ grad pun energije koja neprestano pulsira, grad kulture i događaja, dovoljno otvoren da u njemu svako nađe svoje mesto i dovoljno veliki da ne zavisite ni od čije omraze ili napadnosti. Beograd mi je ličio na polje slobode, lične i društvene. U Beogradu svako ima prijatelje, a ako ih i nema, brzo će ih naći.

***

Preselio sam se u Beogradu u dramatičnim ličnim i društvenim okolnostima. Zemlja se raspadala, nije to nimalo bilo naglo, naprotiv, dugo truljenje u okolnostima realnog socijalizma, dolazili su ratovi i izolacija, horizont je bio mračan i od tada se retko razvedravao.

***

Beograda devedesetih sećam se po zastrašujućim slikama bede, po zabrinutim i prestrašenim ljudskim pogledima, po raspalim ulicama i jednako raspalim autobusima gradskog saobraćaja u kojima je, kao u nekom mističnom ritualu, stajalo više ljudi nego što dozvoljavaju zakoni fizike, po dugim redovima koji su se protezali svuda, po prodavnicama bez robe i po bankama bez novca, po dilerima deviza i po buvljaku koji je počeo da osvaja teritorije, da mnoge od njih ne napusti ni do danas, po policijskoj brutalnosti i po hrabrosti poznatih i nepoznatih ljudi.

***

Pamtim Beograd devedesetih po otporu i demonstracijama. Sve je to trajalo dugo i devedesete su prošle na ulicama, u neredovnom stanju i stalnoj napetosti, ali je to davalo vitalnost i snagu, bolji ukus i nadu da će se stvari promeniti.

***

Sve do 1997. godine radio sam u slobodnom statusu. Pisao sam književnu kritiku u više dnevnih novina, najduže u Našoj Borbi, pisao sam predgovore i pogovore, priređivao i uređivao knjige, organizovao književne programe. Danas ne bi bilo moguće živeti od tih zanimanja.

***

Uređivao sam nekoliko književnih listova i časopisa. Najpre Književnu reč, gde smo, cela redakcija, smenjeni 1994, što je, na kraju, možda ispalo i dobro, jer smo, ne želeći da odustanemo i povučemo se, napravili časopis Reč koji je brzo postao književni događaj generacije i možda naš poslednji književni časopis s većim uticajem. Književnost je bila važna i ona nam je davala uporište u rđavim vremenima i među štetnim događajima.

***

Kada sam došao u Beograd, novinarstvo je bilo jedna od najcenjenijih profesija. Mnogi tekstovi za novine pisani su sa više pažnje i stila nego što se danas piše većina romana. U devedesetim sam pisao mnogo za novine. Nisam mislio da postanem novinar, ali sam uvek želeo da moje zanimanje bude u nekoj vezi s književnošću. Najbolji primeri novinarstva tada su imali snažnu vezu s literaturom. Kasnije sam tu vezu pronašao u izdavaštvu, i još sam u tome. I dalje pišem rado za novine, svejedno što se smanjio njihov uticaj i što lako možemo pratiti migraciju iz štampanih u digitalne medije.

***

Prvu knjigu pesama, Podzemni bioskop, napisao sam u Gimnaziji u Pljevljima, a ona je objavljena u jesen 1991, nekoliko meseci po mom dolasku u Beograd. U devedesetim sam objavio još dve knjige pesama, Duša zveri i Pesme o stvarima, a u dvehiljaditim su došle naredne knjige, sve do Mape iz prošle godine.

***

Rano sam postao čitalac, čitao sam mnogo i nesistematično, iz najrazličitijih oblasti i od najrazličitijih autora. Ranije sam imao više vremena nego knjiga, sada imam više knjiga nego vremena.

***

Čovek mora da ima stajnu tačku, ja sam je pronašao u knjigama i bavim se knjigama u nekoliko uloga. Iz tog strasnog čitanja je proisteklo moje opredeljenje za književnu kritiku. To mi je bilo glavno književno zanimanje u devedesetim, tada sam bio aktivan kritičar i godinama pisao jednom nedeljno o novim knjigama.

***

Kada sam počeo da se bavim izdavaštvom, prestao sam da budem aktivni kritičar, to bi ipak bio sukob interesa. Ne bih mogao da pišem o knjigama koje objavljujem, a ako bih pisao o njima, ljudi ne bi imali razloga da mi veruju. Ali i danas mi nedostaje kritika, i danas sve čitam isključivo sa olovkom u ruci.

***

Od februara 1997. pa sledećih deset godina radio sam kao glavni urednik Stubova kulture. Stubovi kulture su, otkako su osnovani, bili vodeći izdavač, s jasnim profilom i standardom vrednosti, usmeren na objavljivanje savremene srpske književnosti. To su bila uzbudljiva vremena i stotine knjige, ni sam ne znam koliko tribina u gradovima u Srbiji. Tu sam upoznao neke od ljudi s kojima imam najbolje razumevanje o profesionalnom izdavaštvu i dizajnu u izdavaštvu.

***

Arhipelag sam osnovao u maju 2007. Želeo sam da čitaocima ponudimo širu mogućnost izbora knjiga i jedan nešto drugačiji model izdavaštva. U Srbiji postoji dovoljno čitalaca za sve vrste literature, ali se javni prostor sveo na jednu boju i na jedan tip ukusa. To nimalo nije dobro: društvo mora da uvažava i razume razlike, književnost i kultura čak i više nego samo društvo.

***

Arhipelag podrazumeva koncept autorskog i profesionalnog, socijalno i kulturno odgovornog izdavaštva. Izdavač je odgovoran, pre svega, prema svojim čitaocima, a tek potom prema svojim ekonomskim interesima. Arhipelag je tržišni izdavač, utoliko što svoje ideje zastupa i proverava na tržištu tolikom koliko je i takvom kakvo je. Istovremeno, Arhipelag je izdavač koji pokazuje da nije nemoguća veza između visoke kulture i tržišta. Visoka kultura nam daje kriterijume i utemeljuje naš izbor, na tržištu zastupamo taj izbor. Sve vreme radimo uporedo s raznim krizama, od kojih je najopasnija kriza ukusa, ali, što je najvažnije, imamo podršku čitalaca.

***

Moj cilj je da srpsku književnost predstavimo u dvostrukom kontekstu. Jedan kontekst je savremena evropska i svetska književnost, pa otuda naše edicije u kojima objavljujemo neke od vodećih savremenih svetskih pisaca. Drugi kontekst daju knjige iz istoriografije, političke teorije i filozofije: one pomažu da razumemo vreme u kome knjige objavljujemo i u kome one prvi put dolaze do čitalaca.

***

Vidim da je Marksova zvezda ponovo krenula prema zenitu, ali ne volim da učestvujem u kolektivnim strastima, pa tako ne verujem u Marksovu ideju da je kultura nadgradnja. Potpuno pogrešno: kultura je osnova, a sve drugo što valjano stvorimo jeste nadgradnja.

***

Izdavaštvo po svojoj prirodi odgovara mom temperamentu. Daje dinamiku, omogućava razložnost, zahteva plan, nosi rizik. Delite svoj ukus s drugima, predlažete i zastupate vrednosti svakog dana. Izdavaštvo je nastavak književnosti drugim sredstvima. Objavljujem knjige u koje verujem i koje mirno preporučujem drugima, počev od moje dece. Objavljujem knjige koje i sam čitam.

***

Zahvaljujući izdavaštvu, sarađivao sam i sarađujem s najboljim srpskim piscima, upoznao sam divne, mudre i neobične ljude, obišao sam nekoliko puta Srbiju, nema ni manjeg, ni većeg mesta u kome nisam po nekoliko puta govorio o piscima i knjigama, i u kome ne znam barem po nekoliko čitalaca.

***

Znam da mnogi ljudi imaju naviku da vas strpaju u jednu fioku, i onda ne možete da budete pisac, izdavač i kritičar. Meni, međutim, upravo to daje širu sliku: ne mešam žanrove, znam kada šta radim, ali te različite uloge daju mogućnost da čovek bolje sagleda ono što radi i da bude stroži prema sebi.

***

Sećam se – i ne mogu da zaboravim – moje radosti zbog novih knjiga koje sam dobijao kao dečak. Neke sam čitao i više puta, a najviše Ilustrovanu istoriju sveta. Ta me fascinacija nije napustila, niti je prešla u rutinu. Danas kada objavljujem knjige često pomišljam da će zahvaljujući barem nekima od njih negde neko dete postati čitalac.

***

Sećam se pročitanih knjiga i noći u kojima sam pisao o knjigama. Obično pišem noću. Mogu da čitam u bilo koje doba dana, ali noć je za mene najbolje vreme za pisanje. Što dan više odmiče, ja sam bolji i koncentrisaniji.

***

Sećam se ljudske dobrote. Dobrota me uvek potrese, i sve mislim da to nije zato što je ona retka nego ja nisam dovoljno pažljiv posmatrač. Ne mogu zaboraviti divne ljude, njihovu snagu i odanost, toplinu i solidarnost.

Ne bih menjao svoje prijatelje, a nadam se da ne bi ni oni mene.

O sagovorniku

Gojko Božović, pesnik, književni kritičar, esejista i izdavač, rođen je u Pljevljima 1972. Knjige pesama: Podzemni bioskop, Duša zveri, Pesme o stvarima, Arhipelag, Elementi, Obližnja božanstva i Mapa. Knjige eseja: Poezija u vremenu. O srpskoj poeziji druge polovine 20. veka i Mesta koja volimo. Eseji o srpskoj poeziji. Antologije: Antologija novije srpske poezije, Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry i Svet oko nas. Evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci. Nagrade za poeziju: „Matićev šal“, „Brana Cvetković“, „Đura Jakšić“, „Branko Ćopić“ i „Europa Giovani International Poetry Prize“. Nagrada za esejistiku: „Borislav Pekić“. Poezija i eseji Gojka Božovića prevođeni su na više evropskih jezika.

Bavi se priređivačkim i uredničkim radom. Osnivač i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag i Beogradskog festivala evropske književnosti. Potpredsednik Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu.