Foto: Screenshot/n1U poslednjih godinu i po dana, za migrante i izbeglice sa Bliskog istoka je postalo nemoguće da granicu pređu sami. Kako se razvijala migrantska kriza, razvijala se i žilet-žica na granicama evropskih zemalja koje su time nezvanično, ali jasno rekle da ne žele izbeglice. Paralelno, razvijalo se i veoma moćno kriminalno podzemlje, krijumčarske grupe koje za nekoliko hiljada evra nude prelaz preko granice izbeglim ljudima u potrazi za boljim životom. Takve grupe su veoma razvijene, sa jasnom hijerarhijom, često teško vidljive i neidentifikovane.
Teško je utvrditi njihov tačan broj, ali podaci sa terena pokazuju da je duž čitave severne granice Srbije raspoređeno više od 25 takvih bandi, dok je samo na teritoriji Horgoša četiri neformalna kampa koje kontrolišu krijumčari.
Da li krijumčarske grupe imaju podršku u Srbiji, kako su nevidljive za srpsku policiju i da li je država prećutno dopustila njihovo postojanje, tema je dokumentarnog filma „U mreži“, koji je u ponedeljak uveče emitovan na Tv N1.
Autorka filma, novinarka Ksenija Pavkov, dan ranije je nagrađena godišnjom nagradom Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), zbog „posvećenog bavljenja marginalizovanim, diskriminisanim grupama iza kojih ne stoje institucije“.
– Najmoćnije krijumčarske grupe su zapravo internacionalne, jedan njihov krak seže sve do zemalja iz kojih dolaze izbeglice, a drugi se završava u zemljama zapadne Evrope. Jedan razvijeni deo je i u Srbiji, s obzirom da se naša zemlja nalazi pred samom kapijom EU. Ta mađarska žilet žica jeste metafora, nezvanična ali suštinska evropska politika, a to je da oni izbeglice neće. Međutim, već dve godine gledam na terenu da je ta mađarska žica itekako protočna, i to upravo zahvaljujući tim krijumčarskim grupama. Duž cele severne granice i lokalno stanovništvo je uključeno u krijumčarenje, ne nužno u samu krijumčarsku mrežu, ali se mnogi lokalci bave uslužnim delatnostima kao što je taksi prevoz, ili su vlasnici hostela, priča za Danas Ksenija Pavkov.
Ona napominje da se iz medijskih izveštaja i policijskih saopštenja stiče utisak da se država vrlo redovno obračunava sa krijumčarskim bandama, ali da kada se detaljno ukrste izveštaji, vidi se da tužilaštvo ne prepoznaje strane krijumčare.
– Iskustvo sa terena pokazuje da su se svaki put posle velikih policijskih racija, kao u Srpskom Krsturu ili Makovoj Sedmici, ti ljudi vraćali u iste kampove, koje kontrolišu moćni ili manje moćni pojedinci sa Bliskog Istoka i Severne Afrike. Desi se da prepodne vidimo izveštaj velike policijske akcije, a da meni moji izvori iz pograničnih mesta poslepodne, nekoliko sati kasnije, javljaju da se ljudi već vraćaju na tu lokaciju, navodi Pavkov.
Ona podseća na kamp Marokanca Muhameda Tetuanija, koji se predstavlja kao „kralj Horgoša“, nadomak graničnog prelaza Horgoš 2.
– Teško je reći koliko je takvih grupa, sva moja saznanja su nezvanična, imam podatak da ih je više od 25, ali ako mi znamo za toliko, sigurno ih je više. Samo na teritoriji Horgoša postoje četiri neformalna kampa koje kontrolišu krijumčari. Horgoš je najsevernije naselje u Srbiji, od 5.000 stanovnika, a tamo već godinama boravi do nekoliko hiljada izbeglica, u neformalnim kampovima u nekakvim ruinama, napuštenim fabrikama, na salašima na obodima grada ili duboko u šumama. Način rada grupa je različit, a cena za ilegalan prelazak preko granice se kreće između 1.500 i 6.000 evra. Razlika u ceni zapravo govori o tome koliko je prelazak bezbedan. Jedan od metoda koje vrlo često koriste su merdevine kojima se prelazi preko duple ograde od žilet-žice visoke od četiri do pet metara. Čula sam priče o tome da se kopaju tuneli, a za ogromne iznose čak i najnormalnije otvaraju zvanični granični prelazi, kaže naša sagovornica.
Takve grupe su, napominje ona, čvrsto hijerarhijski ustrojene, te se šefovi najmoćnijih organizacija često nalaze van granica Srbije, recimo u Grčkoj ili Turskoj.
– Ali svaki kamp ima svog šefa, kao i mlade ljude koji vrbuju izbeglice, čak i u onim oficijelnim kampovima pod kontrolom Komesarijata. Saša Dragojlov, kolega iz BIRN-a, koji se ranije bavio ovom temom je rekao da ga taj sistem podseća na sistem italijanske mafije kamora, jer postoji veliki broj većih krijumčara koji praktično dozvoljavaju malim krijumčarima da rade i uzimaju reket, priča Pavkov.
Broj bandi se umnožio, a otpočeo je i rat za teritoriju i „parče žice“. Momenat kada se „pripucalo“ u okolini privatnog centra u Somboru, dan nakon objavljivanja pomenutog teksta, Pavkov prepoznaje kao trenutak kada je kao novinar shvatila da priču o krijumčarskoj mafiji mora da „ispriča“.
– Nekoliko dana kasnije početkom jula prethodne godine, došlo je i do višesatne pucnjave iz automatskog oružja u naselju Makova Sedmica nadomak Subotice, tik uz mađarsku granicu. Tada je javnost zapravo prvi put dobila zvaničnu potvrdu da su te grupe izuzetno opasne i naoružane, što je otvorilo i pitanje otkud im to oružje i kako je sve to moglo da prođe bez znanja srpskih bezbednosnih službi, objašnjava sagovornica Danasa.
Nadležni su sigurno dobro obavešteni
– Sasvim je sigurno da su nadležne službe morale da znaju šta se dešava na severnoj granici Srbije, nemoguće je da su se takve stvari dešavale mimo znanja srpskih bezbednosnih službi. Ako odete u bilo koje od pograničnih mesta, kao što su Subotica, Sombor, Horgoš, svaki meštanin će znati da vam kaže više o krijumčarskim lancima nego natprosečno dobro informisan građanin koji ne živi tamo. Zato što se to prosto zataškavalo. Sasvim je jasno da je, osim toga što postoji korupcija na svim nivoima, od saobraćajne policije pa sve do visokopozicioniraih ljudi u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Ja nažalost za svoja istraživanja nisam mogla da dobijem komentar iz MUP-a, bez obzira što sam ih kontaktirala, predočila im da da sagovornici iznose izuzetno opasne optužbe na račun srpske policije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
