Žene i dalje radno diskriminisane u Srbiji: Milica Lupšor iz Udruženja za radna prava žena ROZA

Ona na ovu prvomajsku poruku radnicama dodaje parolu udruženja ROZA: „Da svaka žena može na posao i sa posla dignute glave i mirne duše“, a mi uoči praznika sa Lupšor sumiramo iskustva radnica u srpskom društvu – loše uslove rada s kojim se žene sreću, kako bi osvešćene, mogle da ih menjamo.

Kako ocenjujete trenutno stanje radnih prava žena u Srbiji?

– Trenutno stanje i dalje je veoma zabrinjavajuće. Iako postoje zakonski mehanizmi za zaštitu, u praksi su kršenja česta i sistemska. Iako su na papiru prava garantovana, svakodnevno vidimo da žene trpe nesigurnost, niske plate, nedostatak zaštite i nepravdu na radnim mestima. Žene su i dalje pretežno angažovane u sektorima niskih plata i nesigurnih radnih uslova – trgovina, tekstilna industrija, poslovi nege i brige (zdravstvo, obrazovanje)… Mnoge rade bez formalnih ugovora ili po ugovorima koji nisu ugovori o radu, bez prava na bolovanje, godišnji odmor ili trudničko odsustvo. Dok one koje i imaju ugovore o radu često ne ostvaruju svoja prava. Inspekcija rada je često neefikasna, a institucije sporo reaguju na prijave.

Da li su žene i dalje sistemski diskriminisane na tržištu rada i na koji način savremeni kapitalizam ugrožava njihova radna prava?

– Jesu, iako na drugačije načine nego nekada. Nekada je diskriminacija bila direktna i otvorena, dok je danas suptilnija i maskirana kroz „nevidljive“ prepreke – poput niskih plata i odsustva napredovanja. Savremeni kapitalizam dodatno pogoršava situaciju jer favorizuje fleksibilnost i jeftinu radnu snagu, a žene, zbog postojećih rodnih stereotipa i obaveza van posla, često bivaju prinuđene da prihvate prekarne, slabo plaćene i nesigurne poslove. Time im se uskraćuje pravo na dostojanstven rad i ekonomsku sigurnost.

Na koji se način ispoljava eksploatacija i diskriminacija?

– Eksploatacija i diskriminacija žena na radnim mestima prisutne su u različitim oblicima. Žene su i dalje plaćene manje od muškaraca za isti posao, pogotovo gledano na globalnom nivou. U Srbiji ta razlika postoji, iako nije toliko izražena. Često im se uskraćuju prilike za napredovanje, a majčinstvo se i dalje doživljava kao „rizik“ za poslodavce, zbog čega mnoge žene gube posao tokom trudnoće ili po povratku sa porodiljskog odsustva. Seksualno uznemiravanje na radnom mestu i dalje je tabu tema, a žene koje ga prijave često trpe posledice. Najveću pretnju žene danas vide u nesigurnosti zaposlenja i strahu od odmazde ukoliko odluče da se pobune protiv nepravdi.

Kako priroda posla i pozicija koju žena obavlja utiču na nivo diskriminacije?

– Što je radno mesto nesigurnije i niže plaćeno, to su žene više izložene eksploataciji, mobingu i diskriminaciji. Posebno su ranjive žene iz dodatno marginalizovanih kategorija, starije žene i žene iz ruralnih sredina, mlade žene sa nedostatkom iskustva. S druge strane, žene koje se nalaze na rukovodećim pozicijama i dalje su izuzetak, a ne pravilo, i često moraju da se suočavaju sa dodatnim pritiscima i predrasudama.

Prijavljuju li žene u dovoljnoj meri neadekvatne radne uslove?

– Ne, prijave su retke. Žene u Srbiji retko prijavljuju neadekvatne radne uslove. Glavni razlozi za to su strah od otkaza, nepoverenje u institucije, osećaj da se ništa neće promeniti, ali i nedovoljna informisanost o sopstvenim pravima. Čak i kada znaju svoja prava, žene često biraju da ćute kako ne bi rizikovale egzistenciju, što dodatno učvršćuje kulturu nekažnjavanja poslodavaca. Ovaj začarani krug se vrlo teško razbija, retke su one koje se usude da prijave probleme koje imaju na radnim mestima.

Da li su rodni stereotipi i tradicionalne rodne uloge i dalje „faktor“?

– Rodni stereotipi duboko su ukorenjeni i oblikuju svakodnevicu žena na radnom mestu. Od žena se očekuje da budu poslušne, prilagodljive, da ne traže mnogo i da „ne prave probleme“. Istovremeno, društvo im nameće dvostruki teret – očekuje se da, pored profesionalnih obaveza, preuzmu i glavnu odgovornost za brigu o porodici. Ovi stereotipi utiču na to da žene često budu potcenjene, ignorisane pri donošenju odluka i lišene mogućnosti za razvoj i napredovanje. I dalje se smatra da je muškarac taj koji obezbeđuje novac u porodici, dok je zarada žene samo „dodatak“ kućnom budžetu.

Kako institucije reaguju na prijave i da li se slučajevi rešavaju u korist žena?

– Procesi su dugi, zahtevni i često ne završavaju u korist žena. Iako zakonski okvir postoji, praksa pokazuje da je ostvarivanje prava kroz institucije teško, dugotrajno i često obeshrabrujuće za žene. Mnogi slučajevi ne dobiju pravosnažan ishod u korist radnica, a sam proces može dodatno viktimizovati one koje prijavljuju nasilje ili diskriminaciju, posebno one koje nemaju pristup pravnoj pomoći ili dolaze iz marginalizovanih grupa. Žene u manjim sredinama koje se usude da prijave nasilje, diskriminaciju ili loše uslove rada, budu izložene osudi cele zajednice, često čak i od strane članova porodice. I gotovo da postaje nemoguća misija da pronađu posao kod drugog poslodavca, jer ona postaje obeležena i prokazana kao neradnica, kao problematična, a nedostatak solidarne podrške od kolega/nica ženama koje se usude da prijave je jedan od najvećih problema sa kojim se one susreću.

Postoje li mehanizmi za anonimno prijavljivanje?

– Postoje određeni mehanizmi za anonimno prijavljivanje – preko poverenika za zaštitu ravnopravnosti, sindikata i organizacija civilnog društva poput ROZE, ali su ti mehanizmi često nedovoljno poznati i nedovoljno funcionalni. Žene ih retko koriste, uglavnom zbog straha od identifikacije i odmazde, odnosno posledica na radnom mestu, ali i zbog osećaja da institucije neće adekvatno reagovati. Ali moram da dodam da tu postoje i ograničenja u radu i Inspekcije rada i Poverenice za zaštitu ravnopravnosi. Inspekcija rada ima manjak inspektora, što dovodi do toga da često nisu u mogučnosti da svaku prijavu obrade na najbolji mogući način, a imaju i ograničenja u vidu zakonskih ovlašćenja. Oni su instanca koja samo daje preporuke, koje poslodavac može, ali ne mora da ispoštuje. Ako poslodavac ne prihvati preporuke, Inspekcija rada ne može da kazni poslodavca, već samo da uputi sledećoj instanci preporuku za dalje postupanje protiv nesavesnog poslodavca.

Šta treba izmeniti?

– Potrebne su nam sistemske promene u vidu povećanja kapaciteta Inspekcije rada, u nekim većim ovlašćenjima, u promeni Zakona o radu koji će izjednačiti one koje rade po Ugovoru o radu i one koje su radno angažovane po drugim vrstama ugovora…

„Ovo nije život nego preživljavanje“

„Loši radni uslovi ozbiljno ugrožavaju i mentalno i fizičko zdravlje žena. Dugotrajna izloženost stresu, strah od gubitka posla i mobing na radnom mestu mogu dovesti do anksioznosti, depresije i hroničnog stresa. Fizički rad u lošim uslovima, bez adekvatnih mera zaštite, dovode do povreda na radu, iscrpljenosti i ozbiljnih zdravstvenih posledica. Posebno su pogođene žene koje rade na fizički zahtevnim poslovima bez prava na odmor i zaštitu zdravlja. Sve ovo dodatno komplikuje mogućnost ostvarivanja ravnoteže između posla i privatnog života“, ističe Milica Lupšor, koja je za ovu priliku izdvaja citate radnica koje je ROZA u svojim istraživanjima prikupila.

„Radim u firmi skoro sedam godina. Za to vreme možda sam samo jednom dobila rešenje za godišnji odmor.“

„U radnom odnosu sam koji je na mesečnom nivou, radim za minimalac, uz dodatak od 20.000 dinara, koji dobijamo u kovertama i kojim nas ucenjuje.“

„Zaposlena sam na neodređeno kod poslodavca. Upravo mi se završilo porodiljsko. Poslodavac mi je rekao da dođem kad mi prođe godišnji, da potpišem sporazumni raskid ugovora.“

„Pre neki dan mi je pozlilo tokom smene, tokom kojih inace nemamo čak ni jednu pauzu za jelo ili odmor.“

„Ja sam bila prva žena koja je prijavila nadređenu osobu, zato što je vikala na žene, vređala… Sve smo zbog nje imale i fizičke i psihičke probleme. Počele smo da pijemo lekove za smirenje, za srce, za želudac.“

„Naši nadređeni na nas stalno vrše pritisak u smislu mora brže, nikad nije dosta, mora bolje. Ako je dosta – nije dobro, ako je dobro – mora još.“

„Svi privatnici vas prijavljuju na određeno dok mogu. Pa onda jedan mesec na crno, pa onda opet prijavljuju na određeno, tako na po dve godine… Eto, omogućeno im je da nas tako drže na kratkom lancu.“

„Ženama u Srbiji treba mnogo hrabrosti i sloge, njima je usađeno da su ništavila koja služe samo za rad, ćuti i trpi. Dokle god ima tih koji pristaju, biće i tog sistema. Nažalost. A svima želim da ni minut ne provedu na takvim mestima.“

Od žena se i dalje očekuje da budu „druge“

Lupšor povodom 1. Maja u kratkim crtama sumira probleme radnica:

– Stanje radnih prava žena je i dalje nepovoljno. Iako postoji formalni pravni okvir, u praksi su prava često kršena, posebno kod žena u nesigurnim oblicima rada (privremeni poslovi, sezonski rad, rad na crno).

– Prekarni rad se širi, a žene su ugroženije u odnosu na muškarce.

– Odsustvo inspekcijskog nadzora i nepostojeća ili blaga kaznena politika omogućavaju poslodavcima da nekažnjeno krše prava.

– Diskriminacija i dalje postoji, iako je postala suptilnija.

– Nekada je diskriminacija bila otvorena, danas se dešava kroz nevidljive barijere, segmentaciju tržišta rada.

– Savremeni kapitalizam favorizuje fleksibilne, jeftine radnike, a žene se često „guraju“ u slabo plaćene, nesigurne poslove, bez mogućnosti napredovanja.

– „Kazna za materinstvo“ – trudnice i majke često bivaju otpuštene ili marginalizovane.

– Ženama su ograničene prilike za profesionalno napredovanje.

– Mobing i seksualno uznemiravanje se retko prijavljuje zbog straha od osvete ili gubitka posla.

– Žene najčešće doživljavaju nesigurnost radnog mesta i nemogućnost zaštite svojih prava kao najveće pretnje.

– Što je pozicija niža, to je eksploatacija češća.

– Strah od gubitka posla, nedostatak poverenja u institucije i niska svest o pravima obeshrabruju žene da prijave zloupotrebe.

– Od žena se i dalje očekuje da budu „druge“ – poslušne, emocionalne, manje ambiciozne.

– Trpe pritisak da balansiraju između profesionalnih obaveza i „prirodne“ uloge majki i negovateljki, što ih dodatno opterećuje i često ometa u karijeri.

– Neki mehanizmi za prijavljivanje problema postoje (poput inspekcije rada, poverenika za ravnopravnost, SOS telefona, sindikata, organizacija poput ROZE). Žene često sumnjaju u njihovu efikasnost, može se reći sa pravom.

– Strah od posledica i nepoverenje u institucije najčešći su razlozi zbog kojih se problemi ne prijavljuju