Moji nobelovci

 Misli na KOV i nekoliko odličnih izbora pokojnog Petru Krdua. Na drugom telefonu je Dragana Kovačević sa Radio Beograda, koja je u stvari prva javila vest i kojoj i dajem prvu izjavu. Za Draganom slede Vera Kondev iz Tanjuga, Marina Vulićević i Vesna Roganović iz Politike, koje takođe godinama prate Alis Manro u Agorinim izdanjima i niko se i ne čudi ovogodišnjem izboru. Svi smo saglasni da je u pitanju velik i značajan pisac, možda jedan od najznačajnijih u našem vremenu. Ne čudim se naravno ni ja, jer kada u ediciji svetske književnosti imate knjige, recimo, Džojs Kerol Outs, Rodi Dojla, Džona Barta, Džejmsa Kelmana, Vladimira Vojnoviča, Edne O'Brajen, Eni Pru, Džamejke Kinkejd, ili Mari Ndijej, ne treba da brinete da neko jednom neće i dobiti tog famoznog Nobela. U pitanju, u ovakvoj konstalaciji, biva samo mrvica sreće. A da su živi, tom spisku bi se lako mogli pridružiti i drugi Agorini autori, poput Šandora Marajija, Džin Ris, Ajris Merdok, Flena O'Brajen, Žorža Pereka, Dejvida Fostera Volasa, Brusa Četvina… Ili našeg Vladimira Pištala, što da ne!? Da parafraziram jednog lika iz novije istorije – izdavač koji ima ovakve pisce ne treba da brine za svoju budućnost… Mada. Inače, za dva i po sata dao sam više od četrdeset izjava, telefon registruje još toliko propuštenih poziva. Sve je to uobičajeno kada su u pitanju Nobelova i NIN-ova nagrada. I nijedna više.

Što se tiče Alis Manro, njena vrlina je sposobnost da u jednostavnom pokaže veoma mnogo, da prepoznavanje dubine i kondenzacije života čitaocu omogući na veoma malo prostora. Zato i piše skoro isključivo priče, žanr u kome nema foliranja, a u kome su veliki istinski veliki. Njene priče nas neobično lako izvode na metafizičke vetrometine, omogućavaju nam da vidimo granična stanja u kojima se možemo kad-tad (a možda i pre!) naći. Agora njene knjige objavljuje već dosta godina, a pre nekoliko nedelja je Predrag završio prevod njene najnovije knjige Goli život, koja je u Kanadi izašla pre nekoliko meseci i za koju autorka tvrdi da joj je poslednja. Ne verujemo joj, naravno.

11. oktobar // petak //

Od ranog, najranijeg jutra, obaveze, takoreći vremenska ludnica. Kao na fabričkoj traci… Štamparija, Biblioteka Matice srpske, kod Saše pripremanje plakata, pozivnica, kataloga… Ko mi je kriv kada sam se prihvatio uloge zvane – Pokreni zabavu! Beogradski sajam za izdavača počinje u stvari nekoliko meseci pre samog otvaranja, a nekoliko nedelja pred, počinje stampedo. Kada se toj rutini doda i neočekivano-očekivana Nobelova nagrada… Vreme nam izmiče beskonačno. Da bi sve izgledalo blistavo, treba mnogo uložiti truda, vremena, novca. Na kraju se dođe do toga da posetiocu sajma ono što vidi i opipa, ili pročita, izgleda samorazumljivo normalno. A u stvari, izdavači im prave jednu hiperrealnost. Slatku, kao kod pokojnog Tapija. Skoro uvek, dok gledam sajam sa neke od gornjih terasa, vraća mi se misao kako ljudi koji rade na tom sajmu provode svoje vreme u nestvarnom akvarijumu. U šarenilu sveta koji je sasvim posebne lepote. Skoro poput one koju čini priroda sama.

Lično, skoro i da ne dolazim na sajam. Ili dođem pola sata pred otvaranje i, skoro bez prisustva ljudi, potražim onih nekoliko knjiga koje me zanimaju. A nekada, osamdesetih, kao učenik, student, mlad kritičar, kružio sam satima od štanda do štanda… Sada sam potpuno atipičan posetilac sajma. Znam o njemu skoro sve i kada nisam tamo.

12. oktobar // subota //

Doručak je ritual, kao priprema sušija kod Japanaca. Spremam ga trideset minuta i isto toliko jedem. Dugo mi je trebalo da shvatim da je doručak glavni i najvažniji obrok. A i da treba preskakati belo brašno, mleko, šećer, so,… odnosno da nam je nacionalna ishrana sasvim pogrešna. To je, naravno, teško primetiti dok čovek sedi ovde, među sebi sličnima i razvija pogrešne navike, sve pazeći da se ne razlikuje u njima previše od drugih. A ode li recimo u Minhen, i zatraži u pekari beli hleb, gledaće ga veoma začuđeno, i ljubazno će mu naplatiti dva evra. Svi ostali hlebovi koštaju tamo tri-četiri puta manje novca. Ako nastavi da kupuje u istoj pekari, prodavci će radosno trljati ruke. Malo ko tamo kupuje beli hleb, i malo ko u toj količini. U stvari, prosečan Nemac godišnje pojede 20 kilograma hleba, za razliku od Srbina, kome je potrebno barem 120. I tako dalje, i tako dalje, tema ishrane, naročito individualno i nacionalno pogrešne, nije tema za dnevnik, već za nutricionističku knjigu. I za nacionalnu strategiju.

13. oktobar // nedelja //

A kako izgleda Novi Sad iz perspektive bicikliste? Somborski bulevar, Bulevar Evrope, do okretnice kod Novog groblja, zatim, još pet kilometara do Limanske okretnice, pa preko Limana IV, na Beogradski kej, opet pet kilometara tamo i nazad. Pa definitivno nazad na Telep. Idealna maršruta za idealan dan! Ukupno 28 kilometara i oko sat i dvadeset minuta. Ko živi u Novom Sadu, odnosno ko zna da živi u Novom Sadu, zna i o čemu pišem. Na pomenutim relacijama su skoro savršene biciklističke staze.

14. oktobar // ponedeljak //

Usred ludnice posla, uz zeleni čaj okrznut jasminom, izmičem se u kontemplaciju. Zaključujem da dar, ili veština, „čitanja misli“ sagovornika i nije bog zna šta. Kao detetu i mladom čoveku, to mi je izgledalo fascinantno. Vremenom, čovek, ako hoće to da vidi, polako shvata jednostavne mehanizme koji pokreću ljude. Saznajući jednoznačnost poriva, uglavnom se razočara. Zato je, čini mi se, bolje i ne „čitati misli“. A i lepše je biti mlad nego „obavešten“.

15. oktobar // utorak //

Do deset već završavam sa kancelarijom, knjigovođama, agentima, prodajom. Zapravo samo prenosim poslove dalje u nizu. Svi hoće da imaju knjige Alis Manro. Uveče idem u Suboticu, pretpostavljam da neću imati priliku za rekreaciju, pa odlazim biciklom uobičajenom maršrutom do Dunava, na Kej. U međuvremenu me zove Đorđe Randelj, ranije smo se dogovorili za izjavu za NIN. Skrećem prema njegovom stanu, koji je u blizini Štranda, u Fruškogorskoj. Pre nekoliko godina je pravio emisiju o mom književnom i uredničkom, i o Predragovom prevodilačkom radu u svojoj seriji televizijskih emisija o različitim umetnicima iz istih porodica. I sada ima sličnu ideju za tekst. Fascinira ga to što je Predrag i prevodilac, anglista i specijalista urgentne medicine koji radi u novosadskoj Hitnoj pomoći. A Randeljev stan je opremljen kao opštinska biblioteka. Dočekuje me sa onim starim medicinskim vicem „Sretnu se dva psihijatra, i prvi kaže, vidim kolega, dobro ste, a kako sam ja?“ Randelj, koji ima šezdesetak godina, uvek me podseti na dečaka od 13-14 godina, onoga koji je upravo zakoračio u pubertet. Dok razgledam beskrajne police njegove biblioteke, iz kuhinje šeretski dovikuje „Ja sam švaler, nisam čitalac!“

Na Ekonomski fakultet u Suboticu stižem tačno u minut, u šest po podne. Dočekuje me Biljana, ulazimo u svečanu salu Dekanata, upravo počinje skup, neuobičajen za ovo mesto, o istorijskom i neistorijskom vremenu. U okviru Dana moderne skup organizuje prodekanka Jelena Borovljev, a uvodničar je Draško Ređep. Pričamo o ropstvu stereotipima spram podrazumevanog i ličnog i istorijskog vremena. Dva i po sata je proletelo za tren. Pričalo se koncentrisano, o bitnim i poslednjim stvarima. Hipnotisane oči publike su nam svedočile da je ova priča imala svoju svrhu.

16. oktobar // sreda //

Čujem lupkanje kapi kiše po simsu. Kao da male ptice u beskonačnom ritmu skakuću. Jutro na salašu Đorđević je mutno, kao da je oblak, i sam vazdušasto beskrajan, aterirao na beskraj ravnice. Ovaj salaš je turistička imitacija tipičnog bačkog salaša. Ovo imitacija, u ovom slučaju, za mene ima pozitivno određenje – umesto mirisa domaćih životinja, okupani ste mirisima cvetova. Kada su me kao sasvim malo dete vodili u posetu rođacima na jednom salašu, upravo ti mirisi stoke u kombinaciji sa rojevima muva su mi ostali u sećanju kao nešto što treba izbegavati. Ovaj salaš je sasvim drugačiji. Namenjen je za uživanje. Vizuelno i spolja, sve je u ciglama i zemlji, rondelama cveća i pažljivo probranih biljaka, a kuće su iznutra sasvim luksuzne, u skladu sa stambenim zahtevima života u 21. veku. Etnografski detalji prošlosti, iz svakodnevice naših baka i prabaka, brižljivo su posejani po njima.

Doručkujem u jednoj od centralnih zgrada, i ova sala je kombinacija starog i novog, sve izgleda kao nekad, a sa svake strane izviruju novi materijali. Sedim u ateljeu sa slikarima Đorđem Bearom i mladim Nenadom Ignjatovom, učesnicima slikarske kolonije Dani moderne, koja se ovde dešava već osmi put. Nenad, poznat po „trkačima koji uvek iz dana odlaze u noć“ pokazuje svoje jesenje instalacije, sasvim ravničarski, rađene tehnikom asemblaža, a Beara, slikar neobuzdane figuracije i intenzivnog erotizma, na ovoj koloniji uradio dva Draškova portreta koji u stvari asociraju na njegovu logiku književnih dešavanja. Naime, kada se radi o ovoj logici, jedno od zapažanja bi moglo da bude i, dvor se seli, od Novog Sada, Kragujevca, Vršca, pa do Subotice. Sibinović se smeška. A taj dvor se nekad zove Čarolija običnog, a nekada Ulepšavanje nevidljivog.

Na putu za Novi Sad kiša, kiša, kiša. Odlazim u štampariju. Jednu, pa drugu. U međuvremenu, u hodu, mobilnim, sve sa slušalicama, tako da izgledam kao da pričam sam sa sobom – intervju, izjava, dogovor za sutra. Kod kuće, mejl, mejl, mejl….