Na početku studija nije imala ni za hranu i kiriju

Svakog letnjeg raspusta Đurđevka je dolazila u Gaj. Jedva je čekala da vidi majku, sestre i brata, učiteljicu Dobrilu i svoje drugarice i drugove iz sela, da ih sve zagrli i da im pokaže svedočanstvo u kojem je pisalo da je i tu školsku godinu završila sa odličnim uspehom. A već sutradan i svih narednih dana do povratka u Suboticu, pomagala je majka Vuki u njivi i kod kuće baš onako kako joj je i obećala – od jutra do mraka!
Međutim, kada su u čika Bogdanovoj kafani u Gaju održavane večernje zabave, majka joj je dozvoljavala da na njih ide sa tetkom i njenim ćerkama. Tih večeri, ta kafana u centru sela uvek je bila puna devojaka iz Gaja i okoline, njihovih majki, baba, tetaka, ujni i strina, zatim mladića iz sela, kao i budućih oficira iz obližnjih kasarni.
Đurđevka se do kraja života sećala jedne takve zabave na koju je došla, kao i svaki put do tada, sa tetkom i njenim ćerkama. U haljini boje banane sa bordo bobicama i bubi kragnicom, u teget cipelama obrubljenim bordo kožnom trakom i kose spletene u dve kike, neumorno je igrala valcer i slofoks sa svojim „kavaljerima“. Bila je srećna i zadovoljna kao nikada ranije. A kada je na kraju večeri birana „kraljica“ zabave, mladi oficir sa kojim je najviše igrala kupio je sve preostale ulaznice za zabavu, njima glasao za Đurđevku i tako je ona postala „kraljica“ te zabave, što je izazvalo veliku ljubomoru kod njenih bogatih drugarica. Kao nagradu dobila je vazu od običnog stakla, koja joj je tada bila draža nego kasnije bilo koja od skupo plaćenih kristalnih veza.
Nedugo pošto je završila četvrti razred gimnazije u Subotici, počeo je Drugi svetski rat i Đurđevka se vratila u Gaj. Tu je živela sa majka Vukom, sestrama i bratom Živankom do 1946. godine, kada su se svi preselili u Vršac, gde se Živanko zaposlio kao telegrafista na železničkoj stanici.
Želeći da što pre dobije diplomu, Đurđevka se odmah upisala u Industrijsko-zanatsku školu u Vršcu. Istovremeno je počela da peva u Gradskom horu „Žarko Zrenjanin“ koji je u to vreme vodio Branko Cvejić, kasnije profesor solo pevanja i direktor Muzičke škole „Stanković“ u Beogradu, kao i da statira u pozorištu „Jovan Sterija Popović“, gde je ponekad pevala i mala sola u predstavama koje su tada bile na repertoaru. Čika Skarleti, scenograf i kostimograf ovog teatra, kome se veoma dopadao njen glas, uspeo je da je nagovori da u junu 1948. godine polaže prijemni ispit na odseku za solo pevanje u Muzičkoj školi pri Muzičkoj akademiji u Beogradu. Pošto je primljena u klasu profesorke Jelke Stamatović-Nikolić, u jesen iste godine započelo je njeno muzičko školovanje.
Međutim, početak Đurđevkinog školovanja u Beogradu bio je iz više razloga izuzetno dramatičan, tako da je ona tih dana ozbiljno razmišljala o povratku u Vršac. S jedne strane, odmah je shvatila da od novca koji su joj dali majka Vuka i brat Živanko neće moći ni da se prehrani a kamoli da plati kiriju za iznajmljivanje sobe. S druge strane, s obzirom na to što je bila muzički nepismena, nikako nije mogla da se snađe na časovima klavira, solfeđa, muzičke teorije i harmonije, zbog čega se jedino radovala odlascima na časove pevanja. Ali, čim je profesorka Stamatović uspela da joj obezbedi besplatno stanovanje u sobici kod svoje rođake Jelice Konjović, sve je vrlo brzo došlo na svoje mesto. Jedino sa harmonijom nikako nije mogla da se „izbori“. Pošto je stalno pravila „ukrštene kvinte“ i „prekomerne kvarte“ u zadacima koje je rešavala u školi i kod kuće, odlučila je da zamoli Vlastimira Peričića, kasnije poznatog profesora Muzičke akademije u Beogradu, kompozitora i akademika, da joj objasni sve što nije znala. Kada je, zahvaljujući Vlasti, shvatila gde greši i o čemu treba da vodi računa, već posle petnaestak dana stigla je sve svoje drugarice i drugove koji su do tada mnogo bolje od nje „izlazili na kraj“ sa zadacima iz harmonije.
Te i sledećih godina, Đurđevka je znala samo za učenje i uporan rad na sopstvenom muzičkom i opštem obrazovanju. Ručak ili večeru često je „preskakala“, ali je na časove kod profesora harmonije Petra Bingulca, profesorke klavira Jele Kršić, zatim kod profesora solfeđa Anastasa Anastasijevića, kao i kod svih drugih profesora koji su joj tih godina predavali, odlazila redovno, uvek spremna da odgovara i sa urađenim domaćim zadacima i vežbama. Neka ostane zabeleženo da je u to vreme na časovima istorije muzike prvi put slušala arije iz poznatih opera, snimljene na gramofonskim pločama, kao i da je Muzičku školu pri Muzičkoj akademiji u Beogradu završila sa odličnim uspehom.
Nastavlja se