Narod spasao vojsku

Ne umanjujući značaj istorijskih činjenica i podataka, posetioci su mogli da saznaju i važne istine o ponašanju srba u tako teškim situacijama, kao i mnoge detalje koji ukazuju na osobine našeg naroda kojima se možemo ponositi. Mogli smo se uveriti da je istorija učiteljica života samo ako se, pored faktografije i podataka, na pravi način pristupi shvatanju okolnosti i suštine događaja, a pre svega izvuku pravi zaključci i pouke.

Burna politička scena pred početak velikog rata na kojoj je opozicija optuživala vlast za niz pogrešnih odluka i grešaka u vođenju dva Balkanska rata, opterećena svađama i tučama, potpuno se promenila, preokrenula i normalizovala kada smo dovedeni u skoro bezizlaznu situaciju, daleko od ptadžbine i pod pretnjom potpunog uništenja. Odjednom su Kralj, vlada, poslanici, državni činovnici i izgnana srpska elita počeli da se dogovaraju, uvažavaju i sinhronizovano učestvuju u realizaciji važnih odluka. Pokazali smo da i to može, ali na žalost tek kada smo bili priterani uza zid. Zar to nije nauk za sva vremena? Da je to urađeno mnogo ranije, možda smo mogli izbeći tako tragične posledice i tada, a i u mnogim kasnijim periodima.

Izgladnela, izmrzla i iznemogla vojska, iako naoružana, ni jednog trenutka nije pokušala da otima hranu i pljačka lokalno stanovništvo, a o tome najbolje svedoči govor sveštenika na nedeljnoj misi u katoličkoj crkvi u Elbasanu, koji je govorio albancima : „postoji samo jedan narod na svetu koji je pre spreman da umre od gladi, nego da otima hranu. To je hrabri srpski narod kome moramo pomoći da se spase“. I pomagali su koliko su mogli. Zar bi mogli da peške pređu preko snežnih albanskih planina 150.000 vojnika i preko 100.000 naroda u zbegu? Zašto nam je onda trebalo da albance proglasimo za naše neprijatelje zbog nekih retkih pljački, koje su se dešavale, uglavnom na već umrlim i snegom pokrivenim telima? Zar nam ne bi bilo mnogo korisnije da smo uvek isticali presudno važnu pomoć Esad Paše, koji je odbio najprimamljivije ponude Austrougarske, ako spreči prelazak naše vojske i koji je naredio da svaki albanac mora da primi srpski dinar kao važeću valutu pod pretnjom dobijanja 25 po turu? Baš taj Esad Paša je, smrtno ranjen posle atentata u Francuskoj, tražio da bude sahranjen sa svojom braćom srbima na groblju kod Marseja, gde mu se i danas nalazi spomenik sa takvim natpisom.

Narodni zbeg od preko 200.000 ljudi, žena, dece i staraca je pošao za vojskom tražeći spas od neprijateljskih zločina. A onda, u ledenim uslovima, skoro bez hrane, baš taj narod je u suštini spasao vojsku. Moralnu i nadljudsku snagu su iznureni i bolesni vojnici crpli iz obaveze da odbrane nejač. Teško je zamisliti da bi se spasli i sve napore i iskušenja izdržali da su bili sami. Tako je ostalo zabeleženo u istoriji, verovatno po prvi i jedini put, da je narod spasao svoju vojsku.

Eto takvi smo mi i tako bi o nama trebalo da se govori mladima. Da nismo sve to i još mnogo toga gurnuli pod tepih, izbegli bi mnoge kasnije nesreće koje su nas stizale, a za koje smo olako tvrdili da ih nismo mogli izbeći. Ajde da istini pogledamo u oči i razgrnemo maglu koja nam dolazi sa naših političkih visova.