Otuda onda i za Moskvu ona ima funkciju značajne „političke demonstracije“ i svojevrsnog priznanja. Hariman je zaključivao da kraj rata naprosto nameće potrebu da se u okviru „neposrednih konsultacija između sovjetskih vođa i Tita“ razmotri nekoliko hitnih pitanja u vezi sa „Titovom spoljnom politikom“. Kao moguće teme razgovora Staljina i Tita Hariman je na prvo mesto stavljao „vrlo bitno pitanje“ austrijske Koruške. Pretpostavljao je da druga važna tema Titovih razgovora u Moskvi može biti vezana za prilike u Julijskoj krajini (Venecija Đulija).
Iz analize sovjetske štampe Hariman je zaključivao da je sporazum Čerčila i Staljina iz oktobra 1944. sve manje prihvatljiv za Moskvu i da otuda i tema o južnoslovenskoj federaciji, koju bi činili Makedonija, Bugarska, Jugoslavija i Albanija, može biti jedno od važnih pitanja u razgovorima Staljina i Tita. O jugoslovenskom zahtevu da se obrazuje „savez“ Jugoslavije i SSSR koji bi bio sličan anglosovjetskom sporazumu iz maja 1942. Hariman je saznao od Višinskog 9. aprila 1945. i o tome odmah izvestio Vašington. Hariman je napominjao da je smisao saveza „borba protiv agresije“ i da on, prema dobijenim informacijama, neće biti u sukobu sa načelima „svetske organizacije“. Ipak, obezbeđivanje bezbednosti, kada je u pitanju Jugoslavija, on je tumačio kao potvrdu svih tekovina ostvarenih u ratu.
Britanski ambasador Stivenson je krajem aprila izveštavao iz Beograda o Titovim utiscima da je poseta Moskvi „vrlo dobro protekla“. Ambasador je poseban akcenat stavljao na reči Josipa Broza da je prirodno da istorijske veze Rusije i Slovena, kao i uloga koju je odigrala Crvena armija pružaju priliku Vladi „da što snažnije učvrsti svoje odnose sa SSSR-om“. I „britanski čovek“ u vladi Demokratske Federativne Jugoslavije Ivan Šubašić je smatrao da potpisani sporazum ne znači da je politika Jugoslavije isključivo orijentisana prema SSSR-u.
Na kraju, ostaje činjenica da je Tito po povratku iz Moskve na sastanku Politbiroa CK KPJ od 23. aprila 1945. bio izrazito optimistički raspoložen. „Sjajno su nas primili. SSSR će nas pomoći u svakom pogledu. Ugovor je u SSSR ima(o) ogroman odjek. Narod SSSR voli Jugoslaviju.“
Govoreći 10. juna 1945. na vanrednom zasedanju Predsedništva AVNOJ-a, Tito je potpisivanje ugovora označio rezultatom davnašnjih težnji naroda „koje su izražene u dugotrajnoj borbi naroda kroz 25 godina“. Nenarodne režime je optužio za pokušaje da Jugoslaviju „što više izoluju od pravih prijatelja“ i označio da je vlada DFJ svojom „prvom dužnošću“ smatrala potrebu da osigura zemlju od sličnih „katastrofa“ koje onemogućavaju mirni razvitak i izgradnju. Tito je posebno naglasio da potpisivanje Ugovora o uzajamnoj pomoći, prijateljstvu i posleratnoj saradnji, kao pravo jugoslovenskih naroda stečeno u ratu, nije naišlo na razumevanje Zapada. Takvo držanje dojučerašnjih saveznika on je upozoravajuće označio nepravdom koja se „duboko usađuje u dušu naših naroda i vrlo se teško zaboravlja“.
***
Jugoslovenska spoljnopolitička orijentacija, u kojoj je centralno mesto imala bliska politička, ideološka, vojna, ekonomska i kulturna saradnja sa Sovjetskim Savezom, istovremeno je značila svakodnevno udaljavanje od Zapada. Kraj rata je donosio veliko pregrupisanje dojučerašnjih saveznika. Za jugoslovenske komuniste nije bilo dileme kojoj se strani treba prikloniti. Procenjivali su, kako navodi Kardelj, da „reakcija teži da ojača svoje pozicije i da izoluje i oslabi pozicije Sovjetskog Saveza“. U takvim okolnostima Jugoslavija se obrela u grupi „naprednih, revolucionarnih, demokratskih zemalja na čelu sa Sovjetskim Savezom, zemljom socijalizma“ i suprotstavljena Engleskoj, Americi i „drugim imperijalističkim snagama“.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
