Nedeljom u tri

A onda je polako stvari preuzimala neka nova televizija. Sada je zapravo sve podređeno Pej-tiviju, plati-pa-gledaj. Počelo je sa pomeranjima derbija kola u nedelju uveče. Hajde još to da se i oprosti. Ali, kada su krenuli termini u subotu, pa pre par godina čak i petak, ponedeljak i nedeljni ručak termin u pola jedan… Tako se fudbalska magija od nacionalnog rituala pretvorila u popunjavanje TV programa, a stadioni su bivali sve prazniji.

Ultras subkultura je jedina pokušavala zaustaviti neumoljivi točak entertejment industrije. Na svim stadionima su osvanuli pre desetak i kusur godina transparenti „No al kalčo moderno“, ali je kontraudarac vlade kao ekspoziture medijskih tajkuna bio još okrutniji – zabrana ultrasima da putuju bez specijalnih navijačkih pasoša, a sve pod izgovorom sigurnosti na stadionima. Tako se pokret proširio i u kontekstu borbe protiv „Tesere dela tifozo“.

Mnogi će reći – treba se ugledati na Juventus, novi stadion, renesansa kluba. Da, tačno je da je možda i najneophodniji lek za kalčo hitna gradnja infrastrukture, međutim postavlja se pitanje koji još italijanski klub ima kapitala za takvu terapiju? Eventualno Roma, koja je sa američkim investitorima dobila infuziju. Ali, suštinski problem je raspodela prihoda od TV prava koja je potpuno nepravedna prema „malim klubovima“, tako da se sve meri prema veličanstvu „TV šeru“ i gledanosti onih klubova za koje navijaju milioni Italijana. Tim putem se tone u sve veći jaz, koji na dugo godina odlaže slike rasprodatih stadiona u Bolonji, Firenci, Udinama, Lećeu…

Nekako je baš kosmički pravedno da u toj old-skul nedelji popodne, kada su i rezultati ostali zamrznuti na ništicama, najveći razlog za slavlje dobiju romanisti sa „Kurve sud“, koji predvode ultras pokret u Italiji kada je u pitanju otpor getoizaciji navijača. Vučica je, demolirajući Inter sa 4:0, zabeležila jednu od najubedljivijih pobeda protiv „neroazura“ ikada. I ne samo to, odmah posle utakmice je Franko Baldini, generalni menadžer kluba, objavio i dugo iščekivanu vest – Danijele de Rosi, „kapitano futuro“, produžio je ugovor za još 5 godina, čime je uprkos basnoslovnim ponudama pojedinih šeik-klubova pobedila vernost klubu i rodnom gradu. Nije da će DDR gladovati ni sa platom u Rimu, ali treba uvažiti nešto čega u modernom fudbalu skoro da više i nema.

Neverovatne scene Rima pod snegom i sankanja po Ćirko Masimu su paradigma pobede, makar za jednu sedmicu, juriša tradicionalista protiv vetrenjača. Eh, ta večita dilema gde je granica između očuvanja pozitivnih vrednosti i otpora modernizaciji? Ionako će se sneg otopiti i sve će se vratiti pod okrilje Plana.