Nema prilagođavanja situaciji na terenu

Ivana Pantelić: PARTIZANKE KAO GRAĐANKE (18)

Knjiga Ivane Pantelić zanimljiv je doprinos savremenoj istoriji Srbije i bivše Jugoslavije. U svom istraživanju autorka obrađuje pitanje društvene emancipacije učesnica Narodnooslobodilačkog pokreta, partizanki i političkih aktivistkinja u socijalističkoj Jugoslaviji, nastaloj delimično i njihovim angažmanom u oslobodilačkom, revolucionarnom i građanskom ratu između 1941. i 1945. godine. Težište je na idejama, aktivnostima i problemima istaknutih predstavnica predratnog levičarskog ženskog pokreta, odnosno pokreta otpora, koje su posle 1944/45. godine vršile određeni politički i društveni uticaj u Antifašističkom frontu žena Jugoslavije, ali bile i na odgovornim funkcijama u partijskoj i državnoj hijerarhiji. Uz dopuštenje izdavača (Izdavači: Evoluta, Institut za savremenu istoriju) prenosimo najzanimljivije odlomke.

„Partijska rukovodstva su“, kaže ona, „ukoliko su i pretresala pitanje rada AFŽ, pretresala to jednostrano, obično samo pitanje aktiviziranja žena na dobrovoljnim akcijama NF i drugim fizičkim poslovima, a malo se posvetilo pažnje osnovnom zadatku: političkom i širokom prosvetnom radu sa ženama.“

Koncepcijske razlike, kad je reč o ulozi žene u socijalističkom društvu, svakako nisu ukazivale na podele u komunističkom režimu. Međutim one su bile uočljive na samom kongresu. Tako je u svom obraćanju pred 949 delegatkinja Josip Broz govorio o „specifičnim obavezama“ žena:

„Ja mislim, drugarice, da vi u prvom redu svom svojom snagom i elanom treba da vršite dužnosti koje proističu iz tih vaših specifičnih obaveza, kao što je, na primer, briga o ženama majkama, briga o higijeni dece i briga o deci uopšte, briga o zdravlju, o vaspitanju žena u Jugoslaviji, o tome da u svoju žensku organizaciju i NF okupite što veći broj još neokupljenih žena… Vi se morate boriti za svaku ženu, svaku devojku da otrgnete ispod tog negativnog uticaja i privedete je u front graditelja naše socijalističke zemlje. To je vaš prvi zadatak. Vaš drugi zadatak, kao članica NF, u tome je da isto tako kao ostali članovi Fronta, ukoliko vam to vaši specifični zadaci dozvoljavaju, pomažete svuda gde je to potrebno na dobrovoljnom radu, razume se, ukoliko to dozvoljavaju fizičke i druge sposobnosti žena.“

Na istom kongresu, Vida Tomšič je iznela potpuno drugačije argumente, ali i cilj organizovanja žena: „Potreba da se radu među ženama posvećuje posebna briga, da se na poseban način pristupa ženama, dakle, postoji zbog zaostalosti žena; zbog njihove ranije društvene potlačenosti, kao i opšte zaostalosti u shvatanju društvene uloge žene. Prema tome, cilj zbog kojeg je potreban poseban rad među ženama biće ostvaren onda kada prestane potreba takvog rada, kada žene stvarno uzmu punog učešća u svim društvenim aktivnostima, kada postanu aktivni upravljači svoje zemlje – ’kada svaka kuvarica uzme učešće u upravljanu državom’, kako je kazao Lenjin.“

Rezolucija usvojena na Kongresu, međutim, nije predviđala radikalne reforme organizacije. Kao slabosti AFŽ prepoznati su „šablonizam i formalizam“ u organizaciji, kao i birokratizam u rukovođenju. Kao rešenje predloženo je dalje i čvršće vezivanje za Narodni front. Buduće samostalne aktivnosti AFŽ trebalo je da se odnose na domen odnosa majki i deteta i pitanja pomoći radnica, dakle, pre svega na socijalni položaj žena.

U neformalnom razgovoru, za vreme pauze tokom Kongresa, Josip Broz i Bosa Cvetić, predsednica GO AFŽ NR Srbije, razgovarali su o formama rada AFŽ. Broz je zaključio kako je upravo rad u AFŽ bio suviše formalan, pa su tako sastanci oduzimali više vremena nego rad sa ženama na terenu. Još pre održavanja Kongresa Vida Tomšič je iznela sličan zaključak na sednici Izvršnog odbora AFŽJ. Međutim, argumenti koje je predočila Vida Tomšič odnosili su se, pre svega, na „preopterećenost obične žene i profesionalizaciju AFŽ-a“.

„Znači da je osnovni naš zadatak da mobilišemo pasivnu ženu, ali, izvinite na izrazu, poneki put mi maltretiramo onu aktivistkinju koja mora da ide na sindikalni sastanak, pa na frontovski sastanak, pa na sastanak AFŽ-a, pa čak i na partijski sastanak, i da po tri ili četiri puta čuje jednu te istu stvar. Ona ne može ni da radi, jer samo sedi na sastancima“. Primetila je takođe da se rad AFŽ sveo samo na one žene koje su bile profesionalno angažovane i da su se veoma udaljile od šireg kruga žena, kojima je rad AFŽ bio prvenstveno namenjen: „Mislim da u rukovođenju naše organizacije nedostaje ono prilagođavanje situaciji na terenu, da tu ima šablona, da ima linija profesionalizma, znači da se ide preko sekretara, tj. da se svakim pitanjem pozabavi samo sekretar i predsednik, a nema savetovanja sa širokim krugom žena. Mi smo organizaciju pretvorili u neki krug profesionalnih radnika AFŽ-a i uvek se samo dogovaramo u tom krugu, a malo se promenio njihov stav prema životu. Drugarice profesionalke ne žive kao ostali ljudi, a mi treba da odgovorimo na potrebe žena koje nisu profesionalke, već koje su domaćice, majke, radnice, intelektualke, koje imaju svoje potrebe, gde bismo morale da dođemo kao pomoć, a ne ovako da im oduzimamo vreme i da im pričamo iste stvari na konferencijama.“

Kraj