Nemam šta da kažem

Da preskočim jučerašnji Prvi maj, koji je kod nas, kao i sve, postao nešto drugo. Koji dan pred Praznik bio u Pančevu, im'o promociju knjige kojoj je dovoljan naslov – „Nije narod sapun da se potroši“. I pored takvog naslova, angažovanosti dobrog Vase Pavkovića, narod se nije istak'o, bilo desetak ljudi. Bilo i pitanje, kako toliko godina pišem o raznim manifestacijama, političarima i tzv. državnicima, a da mi ne dosadi i ne pređem da sadim paprike. Reknem da mi ne dosadi, zato što ni Njima ne dosadi, i što o tom našem boflu u lister odelima pišem jedino kako se može, dakle, distanca, ironija, karikiranje i sarkazam. I iskvaren, prljav jezik u tim tekstovima je u funkciji distance od „velikih tema“.

Da se, ipak, vratim Prvom maju. Vidim da se na Praznik radno i spontano sastala najbolja i najmanja Vlada sa Najvećim predsednikom u celini i celosti istorije. Doneta epohalna odluka, da se radno vreme državnih službenika pomeri na 7 i 30, jerbo će tako sve bude efikasnije. Iako je Vučić specijalno i spontano sve objasnio, mene dojmilo objašnjenje ministra, ima i to, Vulina, koji je civilno ispripoved'o da je do pomeranja radnog vremena došlo jer mi imamo našu geografiju, koja je drugačija od geografije Zapadnih zemalja. Da se ispomognem rečima Nenada Čanka, od koga je preostala samo udobna duhovitost, koji je, javljajući se za reč, na okolnost izbora Maje Gojković za predsednicu Skupštine, rek'o: Nemam šta da kažem!

3. maj // subota //

Rešim, odem u Pranjane, poslom, gde Svetska rakijada. Draža Petrović iz „Danasa“ otkaže rakijsko druženje, za čim može da žali jedino naša koleginica Olivera Đurđević, koja nas, sa Svog ćoška, stalno uparuje. Ovde bi mog'o reknem da mi nekako leže te „ tečne“ teme, nije ni čudo, koliko mi je samo, u prošlom životu, recimo sa onim lajkovačkim čudovištem, piscem Belim Markovićem, maligana prešlo preko jetre i damara u tim akademskim kafanskim druženjima. Nije se bez zašto, za tih seansi, Branku Lukiću otkinuo „haiku“: Kolone vinjaka idu prema meni, komandujem, stani, komandujem, kreni!

Rakijada, iako svetska, bila ispod očekivanog nivoa. Takmičari pili samo pokazno, ništa uobičajeno arlenje. Glavna bila umetnost. Pa evo šta od svoje umetnosti rek'o čuveni čuvar srpske tradicije Dragiša Simić: Šljiva suva, naše zdravlje čuva/ a od sveže, svi bacili beže! Im'o još jednu mnogo poučnu: Od kompota, stomaku je divota! I im'o završnu: Niko nema, niko nema, što Srbin imade!

4. maj // nedelja //

Čujem da u subotu, u manastiru Lelić, gde mošti vladike Nikolaja, koji post'o sveti, bio gospodin što Predsednik svih građana. Tom prilikom vladika Valjevski gospodin Milutin, koji poznat i jerbo drž'o moleban za kišu, odlikov'o Prvog gospodina ordenom Svetog vladike Nikolaja. Kako rečeno, „ za trud i brigu za Srbiju i srpski narod“! Da na ovom mestu potegnem Vučića: Živela Srbija, napred Srbija!

Bez obzira na neke kontroverze, nesporno da je vladika Nikolaj bio veliki teolog i hrišćanin. Ali, kao što biva, nišči su se dohvatili njegovog imena. Mnogi nose njegov orden, među njima i gospodin više puta ministar Velja Ilić. Nisam siguran, ali sve mi se čini da gospodin Velimir ima dva Nikolaja. Ako grešim, lako je ispraviti, jer gospodin Ilić sigurno zaslužuje dva Nikolaja.

5. maj // ponedeljak //

Novinarima je, bar mene što se smatra, ponedeljak kao i svaki drugi (ne)radni dan. Ne mora se ustajati rano, ali ja sam, i pre te Vladine uredbe da se radi od 7 i 30, u to vreme za podvige spreman. Prvo đumbir sa medom, što mi moja draga prigotovila, dok kuvam veliku kafu, nešto kao gimnastika, pet-deset minuta. Prodavnica, štampa, pa cigara i kafa, natenane.

Oko pola 11 napolje. Danas dok sam izlazio iz zgrade iza leđa mi, sa nekog od gornjih spratova, puče kesa smeća. Pomislim, dobro je da postoji kanalizacija. Zaboravih pomenem da živim u Valjevu, ali na tu okolnost, mislim lokalne vlasti, imam da kažem, da Nemam šta da kažem. Šta je Ova demokratija izlegla i zapatila, i svugde i drugde, to samo svoja srpska majka može da voli.

Kako u Valjevu sve blizu, nema mnogo 'odanja. Obično svratim do Zdravka Rankovića, vlasnika i urednika revije „Kolubara“. Onda obavezno do radnje kod Pike sajdžije. Teme sportske, za teže oblasti, zašto sekundara ide brže od minutare, i ostalo gde se na pitanje odgovara sa dva potpitanja, zadužen pisac u neprestajanju Ljuba Pirza.

Danas Ljuba bio službeno zabrinut, pa pred Pikinom radnjom zapalim kod kuće smotanu cigaru, pogledam šta promiče trgom slavnih Desanke i Živojina. Dok sam tako gled'o nigde, priđe mi čovek 30-ih godina, držeći devojčicu od šest-sedam godina za ruku. Reko', hoće pita za neku ulicu, kad će on: Imate li jednu cigaru. Iznenađen, iz prve odgovorim da nemam, savijam duvan. Ali, nešto me preseče, kako nije odmakao, viknem ga, i dam cigaru koju sam spremio za posle. Uze, glasno zahvali. Da opet potegnem Vučića: Živela Srbija, napred Srbija!

6. maj // utorak //

Utorkom, bez obzira koliko ranije im'o temu u rukama, profesionalna i mentalitetska lenjost, pišem tekst za „Vreme“. Do jedan sat sve upakov'o, obavezno još jednom, do u zarez, preš'o, posl'o u Redakciju. Prilika, kako jako bio Dan slobode štampe, kažem neku na tu temu. Ali, braćo i gospođe, sve je tako lepo i u ovoj branši otišlo doqrca, da imam da kažem, da Nemam šta da kažem. Ko razume, shvatiće. Kako bio Đurđevdan, a ne idem po slave, uveče, sa svoju milu i dragu Draganicu, otvorim „kjanti“, i, za promenu, pustim Betovenovu Petu. Nisam ni ja od juče, piše se Dnevnik!

7. maj // sreda //

Iako informatički nisam najpismeniji, vladam onim što mi je potrebno, ali volim, brate, tako da se i meni dogodio Fejbuk profil. Na'vatalo me. Ima to i dobrih strana, da oturim onu da iza svega stoji CIA, ljudi se okupljaju po nekoj srodnosti. Recimo i npr, tu sam prvi put „video“ renesansnog Đorđa Matića, Zagrepčanina koji iz Nizozemske bolje čita moj srpski od ovdašnje raje, iz prve pročit'o da je mala Ivana Peško pisac, „upoznao“ libretistu Novicu Milića, dragu Veru Pavlović Ugrinov, profesora s papagajem Svetolika… i da, tu, specijalnom i tajnom tehnikom, od majora Hrašoveca, tehničkog urednika „Vremena“, savladavam slovenački humor…

8. maj // četvrtak //

Nisam jedini koji se pita, šta to bi, šta nas to snađe, braćo i gospođe. Otkud to da gori budu bolji, i da to napreduje. Gde su stid i sram! Nisam jedini koji nije pametan. Ajde što je napredni ministar Stefanović, doktor Megamića nauka, kandidat za Najevropljanina, ali kojim reformama odgovoriti na to što je Federer, po drugi put, dobio blizance!