O demokratiji u pandemiji Barbare Stigler

Pitanje je kojim se podjednako bave intelektualci i poluobrazovani, naučnici i laici, filozofi i nebrojana masa tzv. običnih ljudi. Suočeni s neobičnih ponašanjem i čudnim odlukama političara, neminovno smo se u nekom trenutku zapitali jesmo li obmanuti.

Tim pitanjem se bavila i Barbara Stigler, profesorka političke filozofije na francuskom univerzitetu Montenj u Bordou u tek objavljenom polemičkom spisu O demokratiji u pandemiji (De la démocratie en pandémie, 2021).

Autorka najpre nastoji da rasprši zastrašivačko-senzacionalistički pristup pitanju pandemije kovid-19, a koji imaju svetske vlade i doktori medicinskih nauka koji su u službi tih vlada.

Poziva se na urednika jednog od najprestižnijih medicinskih časopisa, Ričarda Hortona, koji je izjavio da kovid-19 nije pandemija, već sindemija, bolest prouzvokovana društvenim nejednakostima i ekološkom krizom shvaćenom u najširem smislu.

Jer, ekološki problem se ne svodi samo na klimu, već on utiče i na razvoj hroničnih bolesti – hipertenzije, gojaznosti, dijabetesa, kardiovaskularnih i respiratornih bolesti, kancera.

Tako se kovid-19 javlja samo kao jedna od pojava u dugoj seriji bolesti i poremećaja.

Ako ne promenimo ekonomski, društveni i politički model, ako nastavimo da virus tretiramo samo kao biološku stvar čije dalje širenje treba da ograničimo, zdravstvena katastrofa neće se zaustaviti, nego će se i uvećati.

Verovali smo da je uzrok ove krize jedna infektivna bolest. Nauka koja je usmeravala vlade poglavito je bila timski sastavljena od epidemiologa i infektologa koji su sve posmatrali iz ugla jedne pandemijske pošasti na nivou kuge. Pritisak za medicinskim inoviranjem u slučaju ove pandemije ide na štetu osnovne medicinske usluge koja je neophodna a koja je sada zanemarena.

Danas smo sve stavili na čekanje, i život, i sve ostale bolesti, dok je na delu vanredna epidemiološka situacija.

Stigler konstatuje da umesto što vlade zaključavaju čitavo stanovništvo dok ne stigne spas iz farmaceutske industrije, potrebno je da vode politiku koja podstiče čovekove osnovne životne aktivnosti: rad, obrazovanje, istraživanje, kulturu, i društveno-politički život bez kojeg je društvena zajednica osuđena na samouništenje.

Ako ne živimo pandemiju, mi zasigurno živimo pandemijski – u Pandemiji, pri čemu Pandemijom zovemo mentalni kontinent koji prekriva ceo svet, kontinent na kojem nam naše političke vođe poručuju da moramo da promenimo životne navike i da moramo da prihvatimo jednu novu kulturu pridošlu iz Azije.

To je kontinent na kojem pandemija nije više predmet rasprave u našim demokratijama, već kontinent na kojem je demokratija po sebi postala sporna.

U novom svetu sajber-sigurnosti svaki pojedinac je osumnjičen da je bolestan, stvaraju se zelene i crvene zone, podstiče podozrivnost zelene zone spram crvene, potencijalno zdravih, tj. zelenih, spram prokazano bolesnih, tj. crvenih.

Tako se ustoličuje strah od sebe i od drugog, strah da se živi i strah da se ne umre.

Tako je stvoren jedan politički imaginarijum u kojem su javna mesta i univerziteti opasni i na kojima možemo da se zarazimo, dok su supermarketi i prevozna sredstva sigurna mesta.

Autorka se poziva na Kantov spis Šta je prosvetiteljstvo, i izokrećući kantovski moto veli: kako se usuđujemo da koristimo svoj um, kako smemo da postavljamo pitanje autonomnosti našeg razuma.

Prema njoj, naše prosvetiteljsko dostignuće posrće, a demokratija se našla na optuženičkoj klupi.

Tako je predsednik Udruženja za borbu protiv raka posve lagodno izjavio kako je demokratija nadalje problem, a ne više rešenje, doslovno „u kontekstu pandemije, demokratija je smetnja“.

Ako 10.000 ljudi može da se okupi na jednom trgu na poziv vlade, zašto, prema zdravstvenim merama prevencije, šest osoba ne sme da se okupi na klupi u parku – racionalno razmišlja Stigler i sa stanovišta prava postavlja pitanje – kojom se zakonskom odredbom izuzima iz zakona vladin poziv da se ljudi okupe za određeni skup ili protest.

Stvarnost ovog mentalnog kontinenta zvanog Pandemija, a u kojem vlasti eliminišu demokratiju a nauku potčinjavaju svojoj političkoj agendi, za francusku profesorku jeste post-svet i on znači sledeće: medicinski zdravo i građanski ćutljivo čovečanstvo kome su osećanja cenzurisana.

Ishod ove civilizacijske priče zavisi od toga da li smo voljni da odbranimo demokratiju ili smo neosvešćeni i nemoćni, čime sahranjujemo demokratiju.

A odbraniti je možemo jedino tako što ćemo ponovo da osvojimo javni prostor, da učestvujemo svi u nauci i obrazovanju.

Umesto da ćutimo iz bojazni da ne doprinesemo svojim polemikama konfuziji koja već postoji, zadatak je akademskih i univerzitetskih krugova da ponovo učine mogućom naučnu raspravu i da je vrate u javni prostor, kako bi se uspostavilo poverenje između nauke i građana, ne bi li naše demokratije preživele.

U pozadini svetske zdravstvene krize Stigler vidi delovanje novog autoritarnog liberalizma koji vuče korene iz 1930-ih i koji je označio presudni raskid s klasičnim liberalizmom.

Jer, ako su stari liberali demosu odricali bilo kakvu racionalost, oni su verovali u egoističnog pojedinca.

Na tom zamišljenom postulatu, zvanom homo economicus, izgradili su verovanje u neophodnost slobodnih odnosa između građanskog društva i tržišta, i posledično – da se ograniči upliv političkih struktura.

Međutim, sa svetskom ekonomskom krizom iz 1930-ih, sami liberali su morali da zaključe da je njihova teorija proizvela ozbiljne ekonomske štete.

Inspirisani evolucionističkom psihologijom, izveli su novu atropologiju koja govori o tome da je ljudska vrsta u biti neprilagodljiva i da uvek kasni za događajima.

Tako su protiv starih liberala novi liberali zagovarali povratak jake države koja bi svoje građane vodila uz njihov pristanak u dobrom pravcu.

Taj tihi autoritarni koncept počiva na proučavaju psiho-socijalnog ponašanja čoveka i na iznalaženju tehnika navođenja čoveka na određeno ponašanje.

I umesto da preispituje ekonomsku i društvenu organizaciju svaki put kad izbije kriza, ova bihevioralna ekonomija polazi od toga da treba menjati individualno ponašanje koje se uvek proglašava odgovornim za situaciju.

Tako je nova nauka društvenog delovanja, bez javne debate, preokrenula odgovornost koju vlade panično nastoje da nametnu građanima.

Strah se ovde nadovezao na lažno znanje duboko ukorenjeno u najvišim sferama političke vlasti. Istovremeno, svaka kritika vlasti koja manipuliše podacima i znanjem proglašava se teorijom zavere.

Tako je i svaka naučna debata ućutkana i mnogi su saterani u ugao, zaključivši da im je bolje da ćute.

Posledično, javno opštenje između obrazovanih građana i politička rasprava o svetskoj zdravstvenoj krizi nadalje su suspendovani.

Ljudima se potajno menja i usmerava ponašanje i oni neprimetno primoravaju na odluke i na nametnute mere, te spolja izgleda da su na to svojevoljno pristali.

To je liberalni paternalizam, tehnika Nudge o kojoj su 2008. studiju objavili ekonomista i nobelovac Ričard Tejler i profesor prava na Harvardu Kas Sanstin.

Stigler smatra da se ta tehnika koristi od početka ove pandemije, a da epidemiološke mere koje se saopštavaju nemaju veze s pravom i zakonom.

I dovoljno je da ih neki ministar saopšti u medijima i da se one nametnu kao pravilo, čime je suspendovana zakonitost.

Kad francuska profesorka govori o Francuskoj, deluje kao da piše o balkanskoj praksi: kad su zaštitne maske nametnute kao obavezne, javne ličnosti su sebe izuzimale iz toga; šefovi medicinskih timova jure od jedne do druge televizije po Parizu da bi građanima ponavljali da po svaku cenu ostanu kod kuće.

Uz sve to, nastavlja, a mi možemo da potvrdimo i našim srbijanskim iskustvom, ti ljudi od medicinskog autoriteta ili političkog položaja jednako su nam s ironičnim smeškom propisivali da obavezno nosimo zaštitne maske i da se fizički izolujemo, dok su nam to saopštavali i bez zaštitne maske i bez međusobne fizičke distance.

Stigler zaključuje da je obrazovanje podvrgnuto neoliberalnom konceptu koji ljude svodi na potrošače i da se možemo zapitati nije li ovaj virus ostvario krajnji cilj neoliberala: da svaki čovek bude zatvoren u svom domu pred kompjuterskim ekranom, da učestvuje u sveopštem numeričkom obeležavanju, dok je svaki oblik društvenog života i demokratskog organizovanja zabranjen i prognan dekretom o sprečavanju zaraze.

Autor je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu