Obziran stvor, obziran jezik

 Ta dva ponovljena sloga ličili su mi na uvrnute svinjske repove, što se, odvojeni od svog trupa, spliću u kolo dečje i devojačko, spetljano i zarozano. Naslov ove zbirke nije se uzdigao do cele priče. Stoga ga, kao polunemo stvorenje ispraćam s beleškom koja unekoliko razjašnjava njegov slučaj“.

Već ova sjajna, ironično intonirana beleška o naslovu (polunemom stvorenju koje se nije uzdiglo do cele reči) zaslužuje posebnu analizu, ali to ostavljamo za neku drugu priliku. Kako Kuzmanović nije odveć poznat, spomenimo neke njegove naslove – zbirku pripovedaka Partija karata (Nolit, 1982), roman Odmor (samizdat, 1990) i zbirku eseja Daninoć (Čigoja štampa, 1993). Anje, anje je Kuzmanovićeva druga knjiga priča (Čigoja štampa, 1995).

Smeh je uvek, u bilo kom retoričkom obliku, posledica iznenađenja, što ga izaziva suprotnost između onoga što po zakonu verovatnoće očekujemo i onoga što se u konkretnom slučaju stvarno dešava. Na ovom efektu iznenađenja Kuzmanović i izgrađuje svoju originalnu, minimalističku literarnu strategiju.

Na prvi pogled, nema ničeg literarnog u radnjama koje označavamo glagolskim imenicama kao što su: ležanje, spavanje, gledanje, hodanje, olakšavanje. Ipak, opisu i literarnoj stilizaciji ovih tako običnih, banalnih, svakodnevnih radnji Kuzmanović je posvetio svoju pomalo opsesivnu literarnu strategiju u prvom licu jednine. Ovaj postupak parodiranja svakodnevnih radnji kao što su spavanje, strahovanje, oblačenje ili olakšavanje postiže zato neočekivan učinak, pošto ova svesna redukcija smisla baca neočekivano svetlo na našu banalnu ili trivijalnu svakodnevicu. Ne samo da ona dobija na značaju, što je u neposrednoj suprotnosti sa našim stečenim literarnim navikama, u jednoj tradiciji koja i inače slovi za epsku i herojsku, nego ovo pozlaćivanje svakodnevice otkriva neočekivano i samu trivijalnost našeg mentalnog sklopa, našeg ega, koji se u moderni – kao što je poznato – uzdiglo do transcendentalnih visina. Tako se ovo pozlaćivanje, ova literarna stilizacija svakodnevice proteže i na ovaj divinizovani ego koji je samo središte moderne.

Postupak je, u stvari, samo – parodijski, ova minuciozna samoparodija osnova je Kuzmanovićevog pripovedanja. „Da tako kažem – veli Kuzmanovićev literarni dvojnik – između mene i mene postoji savršeno razumevanje“.

Parodija je, poznato je, podsmevanje podražavanjem. Taj postupak kod Kuzmanovića je doveden do perfekcije. Pre svega, u svojoj usredsređenosti na ono prazno mesto svesti (smisla), koje i omogućuje pažljivu rekonstrukciju različitih kvazi događaja, usporenih zbivanja, radnji koje neretko označavamo glagolskim imenicama, radnji koje su delom voljne a delom automatske. Upravo ova dvojnost ležanja, spavanja, gledanja, hodanja, strahovanja ili olakšavanja, kombinovana sa višestrukošću samog „posmatrača“, omogućiće njegovo vezivanje u čvorove, što i izaziva komičan efekat.

Ta usredsređenost na ono što se događa unutra, nezavisno od žanrovskih mogućnosti i granica, određuje zato ovaj postupak kao, u osnovi, moderan literarni postupak, a ova dekonstrukcija, „banalizacija“ ega pripada postmoderni, ako je nekome uopšte još stalo do ovih nekadašnjih žanrovskih klasifikacija. Taj postupak, najzad, Kuzmanoviću omogućuje i ovo psihološko senčenje njegovog junaka, kao veoma „obzirnog stvora“ čija zabavljenost sobom, a pre svega svojim telom i njegovim funkcijama, predstavlja vrhunac te parodijske proze, verovatno i u našoj savremenoj književnosti, kao recimo, u priči Sve mi pripada, u kojoj ovaj junak postiže „svoj lični rekord“ u pražnjenju creva, dosežući do osećanja „retke lakoće u crevima“.

Zato što se jezičke radnje tako sporo kreću, naslov zbirke Anje, anje nije se, da to ponovimo, uzdigao ni do cele reči. Poruka glasi: Ništa nema epilog, ništavilo jezika je neuništivo. Nijedna glagolska imenica ne stiže do smisla u celini, ako konačni smisao uopšte i postoji. Možda je upravo to Kuzmanovićeva osnovna poruka. To je sasvim neočekivano u situaciji u kojoj je savremena apologija jezika zamenila apologiju mišljenja u moderni, pošto Kuzmanović ovde očigledno dovodi u pitanje pored mišljenja i sam jezik.

Zato je sve što ovaj „obziran stvor“ uspeva da kaže samo eho „teških i sporih glagolskih imenica: anje, anje“, kao parodijski eho moderne utopije o smislu. Tako, prema Kuzmanoviću, ni jezik, a ne samo mišljenje nemaju presudnu ulogu, odnosno moć nad našim postojanjem. Zato i treba biti veoma obazriv. Da li je uopšte moguća radikalnija distanca u odnosu na mišljenje i jezik, tih paradigmi savremenog mišljenja i filozofije od ove koju je artikulisao Kuzmanović, koji je i pored toga ostao nedovoljno poznat. To nije sudbina već udes koji treba prevazići.

Bibliografija

Rade Kuzmanović (1942-2013) autor je tri zbirke pripovedaka – Partija karata (1982), Anje, anje (1995) i Glu Pak (2002), četiri romana – Odmor (1990), Golf (1998), Košulja (2005) i Ap (2008), dve zbirke eseja – Daninoć (1993) i Težina tačke (2007)). Žanrovski hibridnu knjigu Zimska šetnja objavio je 2006, a zbirka pripovedaka Kret predstavlja drugo, izmenjeno izdanje prve zbirke Partije karata. O njegovim radovima na različite načine (studije, književne kritike, izjave, dnevničke beleške, učešće u radio-emisijama…) izjašnjavali su se filozofi, književnici i kritičari – Oskar Davičo, Aleksandar Tišma, Radomir Konstantinović, Milica Nikolić, Milorad Belančić, Nenad Daković, Radoman Kordić, Dragan Stojanović, Žarko Rošulj, Novica Milić, Saša Ćirić…