Otašević u Kući legata Kuhinjska i druga posla

On je u svoj atelje uneo testere, čekiće, klešta, turpije, dleta, makaze, brusilice, lepak… Ono što je stvarao nije zvao “slika” nego “prerađevina”, jer je u svoj rad uključivao nešto što je postojalo pre njega, i što je on svojom intervencijom – pomoću svojih testera, makaza, turpija i brusilica – “preradio” i pretvorio u umetničku činjenicu. Umesto “slika”, ovaj rad je nazivao i “predmet”, i pritom je naglašavao da on taj “predmet” pravi “kao što stolar pravi kredenac. Kao limar što pravi oluk.” I, želeći da nas ubedi da između kredenca, oluka i njegove slike nema nikakve razlike, naglašavao je: “Nema misterije. Nema muze.”

Sa ovom drugom tvrdnjom, da “nema muze”, ipak se ne bih složio. Nema više onih klasičnih muza, koje smo nasledili od starih Grka, nema muze sviranja na fruli, muze pevanja i tragedije, muze komedije, muze igre, muze lirske i muze epske poezije, muze astronomije i muze istorije, ali se umesto njih i njihovih atributa – žičanog instrumenta, dvojnica, svitka i pisaljke, knjige, tragične ili komične maske, štapa, venca od bršljana ili venca od vinove loze, umesto lire ili globusa – pojavila jedna nova muza, sa obiljem novih atributa: sa kašikom, čašom, šoljom, vezenom “kuvaricom” iznad šporeta, vadičepčom, rendeom, žicom za mućenje, mlinom za orahe. Na ovoj izložbi nam se nudi i jedna od starijih Otaševićevih slika, “Beogradska večera”, slika koja bez te muze ne bi bila moguća, i uz koju se ta muza podrazumeva. Treba li da kažem da je to muza kuvanja? Ili, jednostavnije: muza kuvarice?

Na pomenutoj “Beogradskoj večeri” Otašević je, pred mrtvom prirodom – voće, artišoke, riblje šnicle, itd. – nekog zaboravljenog holandskog slikara iz XVII veka, okupio goste koje je teško zamisliti za istim stolom: Leonarda, Endi Vorhola i Paju Patka! Ovom društvu, na ovoj večeri, međutim, mogli bi se pridružiti još mnogi neočekivani gosti. Ne bi me začudilo ako bi im se, sa raznih Otaševićevih slika, “predmeta” ili “prerađevina”, pridružili Ivan Tabaković, ili Tristan Cara (predstavljen portretom “koji je mogao da uradi Hans Arp”, a koji je, u maniru Hansa Arpa, kao omaž i jednom i drugom, i Tristanu Cari i Hansu Arpu, uradio sam Otašević). Mogao bi im se pridružiti i Maljevič, koga je Otašević, kao da ga na ovoj večeri dočekuje, već pozdravio sa “Dobro veče, Kazimire Maljeviču”. Ovde bi se s punim pravom mogao pojaviti i Otaševićev alter ego, Ilija Dimić. A kad je već tu Ilija Dimić, ne znam zašto bi izostao profesor Toša N. Daušević, koji ima isto poreklo i isti egzistencijalni status kao i Ilija Dimić, i koji se za ovu večeru kvalifikuje svojom hipotezom o Tronoškoj kulturi, i Tronoškoj Erminiji, koje, opet, imaju isto poreklo i isti status kao i Dimićevi radovi. Na kraju, zašto na ovu večeru ne bi iz oblaka, sa svojim padobranima, sleteli i Faust Vrančić, i onaj slikar iz “Invazije slikara na planetu Zemlju”?

Da li ovim, stvarnim ili izmišljenim likovima i imenima, ovim međašima, Otašević obeležava granice svog likovngo sveta? Da li, ovako široko postavljena, ova granica prestaje da bude granica, zato što praktično ništa ne ograničava nego, naprotiv, stalno se pomerajući sve dalje u nepoznato, stalno otkriva i osvaja nove prostore? Otašević prelazi čak i onu budno čuvanu granicu koja slikarstvo odvaja i štiti od literature. On u nazivima svojih slika upotrebljava književni jezik, i književne figure i forme. Bilo da koristi igru rečima (“Brklja brklju obrkljača”, “Srećni pišač ili Plavi mlaz plȁvi”, “Ispeglaj pa reci”), bilo da se služi citatom (partizanske pesme, “Druže Tito, ljubičice bela”, ili Dositeja, “Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce”), ili da se služi parodijom (kad edukativnoj poslovici “Čistoća je pola zdravlja” dodaje: “a nečistoća je druga polovina”), bilo da preuzima gotove govorne izraze (“povuci potegni”, “u zdrav mozak”), bilo da uz naziv daje razvijenije tumačenje svog rada, kao što je objašnjenje uz “Amnezijator”, mašinu koja, kako on kaže, “poboljšava vašu sklonost ka zaboravljanju”, koja “pomaže da zaboravljate ljude i događaje”, i koja “otklanja vezu između uzroka i posledica”. (Ne mogu da se uzdržim a da ne kažem da, kad pogledamo oko sebe, na naše današnje društvo, možemo da zaključimo da je ovaj Otaševićev “Amnezijator” mašina koju naš narod najčešće i najradije upotrebljava, uprkos tome što je najskuplje plaća.)

Otaševićevi “predmeti” i “prerađevine” su često veoma jednostavni. Njegov “Rez”, na primer, čini samo jedna oštra, odlučna, jednim potezom izvučena, i potom dramatično prelomljena, vertikala, koja preseca jedan trougao. Slikom “Seći” takođe dominira jedna oštra, odlučna, takođe jednim potezom izvučena, horizontala, koja neki valjak seče na tri dela. (Ovi oštri rezovi će se dramatično konkretizovati u “Mrtvoj prirodi sa ribom”.) Jednostavnost Otaševićevih radova je, međutim, najčešće prividna, kao na slici “Mrak je. Gde sam?” Na toj slici vidimo jednu plavu površinu i, na njenom dnu, jednu prevrnutu belu šolju, iz koje se, preko debele žute ivice, izliva neka crna tečnost, koja bi mogla biti tuš, mastilo ili katran. Tu crnu tečnost Otašević je nazvao “mrak”. Ako tu sliku pažljivije zagledamo, shvatićemo da nam se iz te šolje taj mrak isplazio, kao crn jezik. Kad smo to shvatili, ostaje nam da odgovorimo na pitanje: “Gde sam?” Čitajući taj potpis ispod slike – “Mrak je. Gde sam?” – ja to pitanje, hteo ne hteo, postavljam u prvom licu jednine, sam sebi. Dakle, gde sam ja? I dosećam se: ja sam pred slikom. Taj gusti mrak je svoj crni jezik isplazio meni. Meni, i svakom ko se pred ovom slikom zaustavi, i ko njeno pitanje postavi kao svoje. Na taj način, ja sam – ti si, mi smo, vi ste, oni su – ja sam i sam postao deo slike koju gledam. Od zaključka da je slikar izbrisao još jednu granicu – granicu između mene i slike – teško je naći prikladniji način na koji bismo ovu izložbu proglasili otvorenom.

Novembar 2013.