Ovde se sprintom do cilja ne stiže: Dnevnik Radovana Seratlića

Petak, 13. jun

Još tri dana sam na odmoru, isto toliko i na moru. Iako sam se zarekao da ću samo ležati, bez mrve fizičkog napora i sebi prirediti prvi odmor koji nije aktivan, svakog dana otplivam neke sumanute distance od četiri i više kilometara. To znam jer sam nedavno nabavio vodootporni sat kom je posao da meri kilometre dok plivaš, trčiš ili voziš bicikl. Ima milion opcija, podesio sam samo osnovne pa mi je usred mora stigao službeni mejl, nekoliko vesti s portala N1, neki izvod iz banke i ona poruka mobilnog operatera da sam u romingu i da će mi odrati kožu ako nekoga pozovem. Shvatam da nisam isključio vezu između sata i telefona pa me novi uređaj, koji je trebalo da mi bude saveznik, zlostavlja. Rešim da ignorišem obaveštenja koja stižu i da ću podešavanja dovršiti u Beogradu. Negde između drugog i trećeg kilometra kraula neopterećenog tempom, u modrozelenoj uvali punoj ježeva i srebrnih riba, pod vodom vidim novo obaveštenje. Sat mi javlja da je Ana Brnabić narodnoj poslanici opsovala majku. Odmor mi je preseo, a Jadran se te sekunde zagadio iako je voda bila prozirna.

Subota, 14. jun

Subota je, a na moru je to nebitan podatak. Ipak, štopujem da imam još 48 sati za nerad i odlučujem da iznajmim bicikl i promenim nekoliko plaža tokom dana. Naravno da se odmah prisećam Strazbura, toga koliko je svaki biciklistički napor u poređenju s tim smešan i, jedno po jedno, pred očima vrtim lica, a u sebi izgovaram njihova imena, da slučajno neko ne zaboravim. Trebalo je da učestvujem i na pančevačkom triatlonu. Pančevo je dalo najviše studenata biciklista, prijavili su me i počeo sam da razmatram da se odazovem tek kada su mi objasnili da postoje starosne grupe i da uopšte ne moram da se upinjem da ih stignem. Da priznam: sat sam i kupio da bih se kandidovao za triatlonca početnika. U poslednji čas stigla je vest da gradske vlasti nisu odobrile zatvaranje saobraćaja za biciklistički deo triatlona, što znači da je triatlon postao akvatlon. Koliko podlo, perfidno, a glupo. Pančevo je imalo triatlon i u godini bombardovanja, ove godine je u punom obliku izostao. To je grad koji trenutno ima petostrukog uzastopnog šampiona Srbije u svojim kategorijama, grad novih i nekadašnjih talenata i pobednika. Odmazda se sprovodi od lokala, od kulture i sporta. Ne znam ko je gradonačelnik Pančeva, a neću ni da se raspitujem. Već o njemu znam sve.

Nedelja, 15. jun

To je to. Još jedan dan za kupanje i ignorisanje stvarnosti. Sat na ruci me nije mnogo maltretirao vestima i mejlovima, ali mi je na telefon stigla poruka od kolege iz redakcije: Da li se piše anti novinar, anti-novinar ili antinovinar? Znam da se preslišava za sledeći tvit, odgovaram mu da se piše kao jedna reč i razmišljam što li mu to treba. Saznajem da se osniva novo novinarsko udruženje, Asocijacija novinara Srbije i ne odolevam da ne pogledam spisak članova. Jasno mi je sve, a opet ne razumem skroz. Tu je maca Olivera, a nije maca Jovana, tu je Minja, a nije Dragana. Pogled mi se zadržava na imenu i prezimenu za koje ne prihvatam da poverujem da pripada urednici i voditeljki Dnevnika 2 na RTS-u. Često sam u pogledu prezentera, koji čitaju nešto što se umesto propagandom naziva vestima, u prvom sloju ispod rožnjače video povik „spasi me“, „ni ja ne mislim da je ovo vest“, „jedva čekam da prođe ovo ropstvo“. Jasno je, to je ona i svoje ime je uvrstila među osvedočene sakatnike esnafa, delioce otkaza kolegama koji su čuvali svoj i njihov obraz, starlete i vlasnike stanova poklonjenih u zamenu za istinu i integritet. No, svako bira sebi, osim vlasnika računa za struju u Srbiji. On ne može iz ukupne sume da izbaci 350 dinara koji će otići javnom servisu svakog meseca. Ima Dnevnik u istom terminu, a tamo ni u očima ni u rečima ništa nije skriveno ni oteto. Srećan sam što sam njegov deo.

Ponedeljak, 16. jun

Vozimo se ceo dan, vraćamo se za Beograd, gorivo točimo pre granice jer je jeftinije skoro za trećinu. Razmišljam o sutrašnjem Dnevniku, treba dogovarati plan, priloge i teme, ali mi urednik javlja da će on to sam, da se raspakujem i odmorim. Dok se na zvučniku smenjuju lokalne radio stanice, nagađam i naslućujem šta su vesti ovih dana. Znam one najvažnije poput najave studentskog protesta na Vidovdan i da ključa između Teherana i Tel Aviva. Među mejlovima vidim najavu iz Predsedništva, da će se sutra u Beogradu sresti Vučić i Jusein Bolt. Pomišljam da su i najave događaja postale kao da ih je pisala ekipa NJuz.neta mada već imam neke ideje za uvod, ako se ispostavi da Bolt u penziji stvarno nije imao pametnija posla. Stigao sam u stan, raspakovao kofer i stavio „Stašu“ na policu. Nagrada je odmarala sa mnom jer sam na put otišao direktno s dodele. U tom retkom periodu usporenosti, donela mi je dodatni spokoj i ponos iako i dalje tražim način da je „umnožim“ i uručim svim njenim suvlasnicima: novinarima, snimateljima, urednicima, svima koji već mesecima voze duge maratonske reporterske rute. Ovde se sprintom do cilja ne stiže.

Utorak, 17. jun

Ispostavilo se da Bolt posle slavne karijere trči ko bez pameti. Svetski i olimpijski rekorder postao je brend ambasador izložbe EXPO. Istog trenutka se prisećam sportskog komentatora Duška Koraća, Svetskog u Pekingu 2015. i njegovih egzaltiranih povika: „Jusa je prvi, ovo je pobeda sporta nad farmacijom, ovo je pobeda sporta nad prevarantima“. U Palati Srbija Vučić je pozdravio „najvećeg od svih“, kao da nemamo svoje šampione nego ih uvozimo kao vozače gradskog prevoza. Šta li bi Duško danas rekao, naročito u onom delu o prevarantima?

Sreda, 18. jun

Ujutru pijem kafu, odgledam vesti i spremam hranu koju ću nositi na posao. Sve vreme mi je daljinski na 8 ili 10 (Nova i N1), samo u podne prebacim na RTS, da vidim Dnevnik i redosled. Opsednut sam načinom na koji ređaju vesti i time kako u danima kada u Srbiji ključa, Javni servis odabere da dnevnike počne izveštajima iz Pojasa Gaze ili Ukrajine. Danas je kod njih prva vest „najopsežnija akcija protiv korupcije do sada“ i nekoliko uhapšenih jer su prali pare u iznosima koji se mere dinarima. Sitna boranija, treći ešalon. Druga vest je da je iz pritvora u slučaju pada nadstrešnice pušteno još petoro okrivljenih. U prevodu: zbog pada nadstrešnice i šesnaest ubijenih iza rešetaka više nije niko. Rezultat najveće antikorupcijske akcije je da za najveću tragediju na javnom objektu u novijoj istoriji Srbije nema krivih. Nije podignuta ni optužnica. Dobra vest je da su iz zatvora pušteni inženjeri čiju su slobodu tražili profesori Građevinskog fakulteta. Oni su bili zatvoreni duže od 200 dana, Vesić šest, a za to vreme stigao je da štrajkuje glađu, da kolabira i da se leči u redovnoj umesto u zatvorskoj bolnici. Prva nedelja po privođenju nagovestila je kako će se tražiti i sprovoditi pravda. Čeka se pretpranje i Goranov povratak na funkcije ili bar u javnost. Evo idealne prilike, književno veče u Ćacilendu na Vidovdan. On je i pisac, a poznata mu je i lokacija. Za masakriranje fizionimije Beograda takođe je dobio slobodu.

Četvrtak, 19. jun

Došao sam u Vrbas, svoj grad. Prve komšije imaju velikog maturanta, a mi smo, da nije zida koji nas deli, jedna kuća. Kada smo se doselili pored njih, Maja je imala tri godine, sada je velika devojka koja zna šta će upisati. Ne zna kada, jer blokade traju, ali ne sekira se, jedva čeka da dobije indeks i postane deo onih koje je njena generacija s divljenjem podržala i sledila iz školskih klupa. I sama je prepešačila Vojvodinu, do Srbobrana, Bečeja, Novog Sada… To je ona slika kada se jedne večeri krajem aprila oblak sručio, kada je hektolitar kiše pao po milimetru tla, a maturanti s natpisom „Gimnazija Žarko Zrenjanin Vrbas“ pešice ušli u 45 kilometara udaljeni Novi Sad, pred protest srednjoškolaca. Danas kolona prelepih, pametnih i tek punoletnih korača od vrbaske Gimnazije glavnom ulicom do hotela „Bačka“. U nizu urednih frizura i dugo biranih odela i haljina vidim lice koje znam iz jedne druge kolone. To je Aleksa, jedini maturant koji je vozio Turu do Strazbura. Ponosan sam na njega jer je na tom putu predstavljao naš grad, jer bio jedan od dvoje najmlađih, a zbog toga što smo pod točkovima ostavili 1471 kilometar, zbratimljeni smo za sva vremena. Počeo sam da uzvikujem „Aleksa! Aleksa! Aleksa!“, nastavilo se horski, dodat je i aplauz.

Moj sat, iako talentovan u raznim prilikama, ne ume da izmeri koliko još treba da prođe da bi se u Srbiji dočekao život i njegovi minimumi potrebni da ovi mladi ljudi ne spakuju kofere. Znam ovo: studentima od jeseni stiže pojačanje, nova mladost, snaga i novi glasovi za još jači povik: Niko nije umoran!

Autor je novinar i voditelj Dnevnika TV Nova S, ovogodišnji dobitnik nagrade „Stanislav Staša Marinković“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.