Penjanje uz stenu i šarka na roštilju

Već posle sto metara vožnje postaje jasno da je komfor putnika bio poslednja stvar o kojoj su brinuli konstruktori ovih vojničkih džipova. Njima je predviđeno da se voze ljudi koji su istrenirani da misle samo o cilju, a ne o udobnosti putovanja. U jednom trenutku kolona vozila je počela da se vraća, jer je džip na čelu pogrešio put. „Iako znaš da je vozač ispred tebe napravio grešku, ti nikako ne smeš sam da skreneš u suprotnom smeru. Kolona ni po koju cenu ne sme da se razbija“, kasnije će objasniti jedan vojnik. Čitava planinska visoravan je zatvorena za javnost tokom trajanja vežbe. Po celoj planini se nalaze naoružani vojnici kojima je posao da to tako i ostane.

Improvizovani kamp u kom živi vojska, dok preživljavaju u prirodi, malo je šatorsko naselje. Vojnici koji nas dočekuju ljubazni su i vojnički ozbiljni. Objašnjavaju kuda ćemo ići i šta ćemo sve videti. Ali nigde se ne ide dok ne dođe još jedan gost. Posle kratkog upoznavanja, zvuk elise helikoptera koja seče planinski vazduh nam javlja da onaj koga svi čekamo stiže. Vojna letelica, iste boje kao i džipovi kojima smo se dovezli, sleće na livadu, specijalno pokošenu za tu priliku. A iz nje izlazi ministar odbrane Bratislav Gašić i za njim načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković.

Posle kratkog protokolarnog pozdrava, krenulo se uz planinu kako bi vojnici Specijalne brigade demonstrirali tehnike alpinističkog penjanja. Na toj kratkoj šetnji do stene na kojoj vojska vežba „savladavanje vertikalnih prepreka“ razlika između vojnih lica i civila je bila ogoljena. Za jedne, to je bila „šetnja po parku“, dok su drugi komentarisali kako za ovo „treba da dobiju beneficirani radni staž“. I da nisu bili u uniformama, lako bi bilo pogoditi ko pripada kojoj grupi.

U podnožju stene svitu su čekali vojnici Specijalne brigade, već uvezani sigurnosnim kanapima, spremni da pokažu tehnike penjanja. Dok su se oni, naizgled bez ikakvog napora, penjali uz i spuštali niz stenu, načelnik štaba Specijalnih jedinica Miroljub Čupić je ministru i novinarima objašnjavao metodologiju penjanja kojim se „prilazi neprijatelju odakle se on najmanje nada“.

– Penje se uvek u grupama od dvoje ili troje ljudi. Pre nego što krene, verač odabere pravac kojim će ići. Osnovno pravilo kod penjanja je da u svakom trenutku imate oslonac u tri tačke. Dakle, samo jedna ruka ili noga može da napreduje, dok ostali udovi drže ravnotežu. Svaki penjač napreduje 20 metara, ukucavanjem metalnih karabinera osigurava pravac i čeka dok naredni penjač ne savlada sledećih dvadeset metara. Na taj način, ukoliko dođe do greške, penjač može da padne samo do prethodnog penjača, izlagao je korak po korak načelnik štaba. Izlaganje je naglo prekinuo povik jednog od vojnika koji se penjao. „Kamen“ čulo se sa visine. Taj povik je opet povukao jasnu granicu između onih koji su prošli obuku i onih koji nisu. Pripadnici Specijalne brigade su se približili tik uz stenu, dok su novinari nemo posmatrali kako manji kamen prolazi između njih, na sreću, ne povređujući nikoga.

Posle adrenalinom napunjene pokazne vežbe, cela svita je ogladnela i spustila se par stotina metara u šumu, gde je smeštena improvizovana kuhinja u kojoj se Specijalna brigada hrani, dok je u prirodi.

Na prvi pogled, ova kuhinja se ne razlikuju od hiljade drugih koje mogu da se širom Srbije vide za 1. maj. Cvrče roštilji, krčkaju se čorbice. Brigadni general Jelesije Radivojević skreće pažnju da je cilj ove kuhinje da prehrani vojsku, kako bi preživela. O gurmanskom užitku, ni reči. A da se ova kuhinja znatno razlikuje od onih prazničnih, jasno je kada se pogleda meni. Gostima na raspolaganju su bili žablji bataci, širok asortiman gljiva, čorba od kopriva i šarka na roštilju. „Ukus žabe je nešto između ribe i piletine, dok je zmija bezukusna i masna“, komentarisali su novinari, privremeno u ulozi kritičara hrane. Oko kuhinje, oivičene kanapom, nalazile su se zamke kojima su se pribavljale namirnice. U jednom kutku nalazila se i isečena plastična flaša, napunjena raznim travkama i kamenjem, kroz koju se dobijala čista voda. Pored nje iskopana rupa, obložena paprati, koja je u ovim uslovima „glumila“ frižider.

Pošto se „najela“, svita je krenula nazad u kamp, gde je bila pripremljena mala gozba. U jednom od šatora, u slučaju da je neko ostao gladan posle žaba i zmija, bili su postavljeni stolovi sa hranom i pićem. Tu se uz odličan gulaš od divljači privela kraju kratka, ali uzbudljiva poseta najelitnijoj jedinici naše vojske. Truckajući se u land roverima, nazad istim putem kojim smo došli, nismo mogli a da ne osetimo poštovanje prema ljudima koji su odabrali život sa druge strane komfora kako bi očuvali bezbednost svih nas.