Pesnikov paradoks

Pre pola veka u vojsku ga je nosio maćehin deda, pa njen otac, pa brat… U njemu sam poneo flašu vode, zbirku pesama „Prestupne noći“ i notes sa oznakom „Lipa“. Od Kragujevca do Novog Sada putovao sam dvanaest sati. Vojsku sam prihvatio kao obavezu sposobnog muškarca.

* * *

U Novom Sadu bilo je potuljenih intelektualaca aktivnih u dojavama i prijavama. Nikad nisam razumeo pisce koji su se bavili tim zanatom. Cinkarenje oduvek spada u ekonomiju svakodnevnog života na sramotu i za potomstvo. Mirko Čanadanović i Mihal Ramač o tom vremenu ostavili su svedočanstva sa kompletnim prezirom. Čanadanović govori o čoveku ne imenujući ga, a svi znaju na koga se odnosi.

Ramač navodi puno ime i prezime. Jedna prijava protiv mene u kojoj se kafanski incident navodi kao da je nacionalistički istup protiv „velikog pisca iz Zagreba“ zagorčao mi je život. Čak je i Dobrica Ćosić intervenisao, i u pismu komandantu garnizona u Miletićevoj kasarni, braneći me, potpisao se kao rezervni major JNA. „Veliki pisac iz Zagreba“ je Slavko Mihalić koji mi se godinama kasnije izvinjavao. A šta se desilo?

U tuči između dva stola, sto za kojim je sedeo pesnik iz Zagreba izvukao je deblji kraj od stola za kojim su sedeli vojnici iz Slovenije i ja među njima.

* * *

Najradije u grad izlazim sa vojnicima iz Slovenije. Oni među sobom razgovaraju na maternjem jeziku; veseli su, piju, lumpuju… I svako na kraju plati svoje piće. Niko Lapajne, u civilu novinar slovenačkog dnevnog lista „Delo“, oduševljen je dramom „Opasne vode“ Slobodana Stojanovića. Kaže da takav tekst u Sloveniji ne bi mogao da prođe i da bi ga cenzura zabranila.

Čudi se kako je na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta gde je gledao predstavu. U hotelu „Stara Vojvodina“ Niko i ja prišli smo glumcu Radetu Markoviću koji je režirao Stojanovićevu dramu. Niko je zamolio Radeta da mu da tekst drame. Rade kaže da ima samo jedan primerak išvrljan, i pun napomena za glumce, i da je neupotrebljiv. A Niko Lapajne ushićeno: „To! To bi me i te kako zanimalo.“

„Javite mi se, druže Lapajne, kad izađete iz Armije. Vojska je sama po sebi opasna voda. Znate, lako se zamuti… U trenutku počneš da se daviš. A ruka koja je pružena da te spasi, istovremeno te gura da se udaviš“, kaže Rade.

* * *

U Novom Sadu susrećem pesnike, sportiste, lepe žene… (Za njima sam se čitavog života okretao.) Ovde se više nego bilo u kojoj drugoj sredini oseća buntovni prevratnički duh bitničke poezije. Prevedeni su stihovi Keruaka, Ginzberga, Bukovskog, Boba Dilana… To je sasvim u suprotnosti sa Eliotovim izrazom koji je nametnuo Miodrag Pavlović tvrdeći da je kao takav postojao u srpskoj poeziji pre Eliota! Srpska Atina, Novi Sad je kovačnica stihova.

Svi pišu pesme, a Mika Antić je pesnik. Ja volim pesnike koji imaju biografiju sa tlom pod nogama. Mika Antić nije pesnik ograđen jednom idejom koja postaje kliše. Napisao sam na parčetu hartije nešto poput epigrama o njemu a sačuvao Mikin drug, novinar Joca Vilovac: „Mika Antić služio je mornaricu/Četiri godine. Bog te mazo!O! O! O! /I pevao: Ako su sve reke slatke/Otkud more izvlači so?“ Da živim dugo koliko neki biblijski starčekanja ne bih mogao da mu se odužim koliko je dobrog učinio za mene kad mi je to bilo najpotrebnije.

Ali ja ne mogu da zaboravim ni pesnika Živka Vukovića, momka iz sirotinjskog doma iz Zrenjanina, koji je znao napamet sve što je prevedeno od Aleksandra Bloka; ni Gojka Janjuševića i njegove stihove posvećene tek rođenoj kćerki Rimi. Povučene i preozbiljne pesnike Ferenca Fehera, Karolja Ača ili Pavla Popovića retko sam susretao, ali sam ih poštovao kao časne ljude. Nikad neću zaboraviti Gordanu i Acu Badnjarevića, prevodioce sa engleskog i njihovo držanje za ruke kao da su izrasli iz jednog korena i urasli u jedan plod rane dunje. Ni bračni par Poznanović, Bogdanku i Dejana.

Oni su oduvek bili dve polovine istog intelektualnog poštenja. Pesnik pronalazi sebe samo kroz druge. Kako da zaboravim sva ta lica sa književnih večeri na Tribini mladih? Nikad neću zaboraviti sve te nepoznate i ranjive usamljenike kakav sam i sam bio.

* * *

Na mene se okomio komandir radio-relejnog voda R. V. (To je onaj Rade Vukosav koji je slao pisma redakcijama svih novina koje su imale rubriku Pisma čitalaca.) O njemu je pisao mnogo kasnije sa simpatijama kooperativni Miljenko Jergović. Po kapetanovom naređenju, za kaznu, ja sam nosio mitraljez i bio prvi u stroju. Valjalo je preći iz kasarne u Miletićevoj kroz sam centar grada, pa preko železničkog mosta na Dunavu, i stići za sat vremena na Petrovaradinsku tvrđavu.

* * *

Kod kuće niko mi se nije obradovao. Otac me je upitao šta ću da radim posle vojske, i da je došlo vreme da odem, i jedem „iz svojih jasala“… Čudna je sudbina oca i sina. U njihovom odnosu da li se sve čini iz ljubavi, ili iz dužnosti? Da li nas očevima i sinovima čini mesto, ili srce. Tako nekako pitao se i Fridrih Šiler. Rekao sam ocu da bi posle odsluženog vojnog roka najradije „preko grane u legiju stranaca“. On kaže da se zbog mene vratio u zemlju, a nije 1944. iz zarobljeništva otišao u legiju stranaca nego u italijanske partizane, i da bi sada kao veteran sa legionarskom penzijom živeo negde na obali sunčanog Atlantika.

* * *

Kod oca nisam izdržao ni dva dana. U pravu je otac. Sirotinja ima zdrav razum. Ona pokazuje ko smo, odakle dolazimo, i nudi nam daljinu da odemo. Ne pozdravivši se ni sa kim, seo sam u ubrzani voz Kosovo Polje-Beograd. Prošao sam sve vagone ne bih li naišao na nekog iz zavičaja.

U mnoštvu putnika ugledao sam majora Jošku Škerla iz Kosova Polja. On je ljudina kao od brega odvaljen. Zagrlio me je: „Pa, Boškić, već si stigao i vojsku da služiš.“ Penjao sam se uz Balkansku. Sneg je naneo smetove. Na ulici malo sveta. Joška je kao osamnaestogodišnjak učestvovao u borbama za oslobođenje Beograda 1944. On je jedini oficir JNA kome se ne obraćam sa druže i činom već imenom i govorim mu ti. On kaže da njegova generacija u svom umoru ima mnogo ljudi sa zatvorenim očima… „Tvoja generacija, Boškić, dobila je život na poklon.“

I Joška je na odsustvu i sa nostalgijom ide da obiđe Kosovopoljce koji su dobili kolonizaciju u Surčinu, Novim Banovcima, Progaru, Obrežju…

* * *

Ostao mi je još jedan dan odsustva. On je kao poklon i otrov, kao bljesak i zvuk stakla slomljenog. Zaređao sam po kafanama i klubovima.

U hotel „Mažestik“ ušao sam sa bokserom Borom Novakovićem. Za velikim stolom sedi francuski glumac Alen Delon i grupa, na sve spremnih, „telohranitelja“. Sa njima je i devojka bibliotekarka B. S. sa kojom sam se zabavljao pre vojske. Delon je drži za ruku. Nisam se uzdržao da joj ne dobacim: „Šta ćeš sa tim homićima?“ Kako su me samo pogledali i svi ustali da me rastrgnu. (Mnogo godina kasnije u Parizu Stojan Jojić Jumba rekao mi je da se zahvalim samom Bogu što sam bio u uniformi.)

U klubu „Borbe“ prišao sam uredniku „Narodne armije“ pukovniku (?) Aleksi Ivanoviću i upitao ga da li je dobio ciklus mojih pesama „Pesnikov paradoks“. On mi odsečno kaže da neće biti objavljene. I pita me kako sam mogao da napišem: „Pisati stihove to je sramota.“

Autor je književnik iz Beograda. Odlomak iz memoarske knjige u pripremi