Radisav Gvozdenović: Foto Z. Miladinović/Danas“Korupcija je toliko narasla da je dobila pravo građanstva, a zemlja je u procesu velike kriminalizacije. Krajnji je trenutak da to shvatimo i napravimo strategiju borbe, a ukoliko to ne učinimo, za dve do tri godine mafijaštvo će narasti do mere da mu nećemo moći ništa. Zbog evidentne nespremnosti da se stvari sagledaju na pravi način, Srbija je u 21. vek ušla u vrhu svetske lestvice po korumpiranosti i okovana organizovanim kriminalom”.
Ovo nije ocena aktuelne situacije u Srbiji, izrečena povodom sukoba Stefanović- Hrkalović, Belivuka, Kavačkog i Škaljarskog klana, navijača, Jovanjice, Palme, Krušika, naplatne rampe Doljevac ili Savamale.
Bivši dugogodišnji načelnik niške policije, Radisav Gvozdenović, izrekao je takvo upozorenje još oktobra 1996, na kolegijumu Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, a objavio ga u autobiografskom romanu “Bljesak svica u noći”, uz upozoravajući podnaslov: “Samo onaj ko preživi ima šansu da objasni”.
Gvozdenović, koji u knjizi prioritetno govori o 90- tim i početku 2000-tih, bio je, kako podseća, “prvi i nažalost jedini starešina policije u Srbiji” koji se tokom građanskih protesta zbog krađe glasova na lokalnim izborima 1996, suprotstavio nezakonitim nalozima sa državnog vrha da bije građane.
Zbog takve neposlušnosti uživao je ozbiljnu podršku građana Niša, ali i bio izložen istim takvim pritiscima nadređenih. U knjizi detaljno opisuje nekoliko pokušaja sopstvene likvidacije, uglavnom “u režiji dela države”.
U julu 2007. je i uhapšen, na zahtev Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, i pod sumnjom da je tokom 1996/97. omogućio organizovani šverc cigareta, a šest godina kasnije oslobođen svih optužbi.
Vreme likvidacija, pokušaja atentata i samoubistava
On za Danas kaže da je zbog teške situacije u vezi sa kriminalitetom, u septembru 2002. godine pisao načelniku resora javne bezbednosti u MUP-u Sretenu Lukiću, iznoseći osnove Programa obračuna sa organizovanim kriminalom i dekriminalizacije Srbije.
U tom dopisu analizira stanje, daje prognozu i predlaže mere i aktivnosti prema državnim organima i kriminalnom miljeu, te traži da se prelog dostavi Vladi.
“U Srbiji se pred kraj 20-tog i početkom 21-og veka nije znalo šta je država a šta mafija. Država je upala u totalno bezakonje i duboko mračnjaštvo, u kojem je onaj ko je imao ideju za izlaz iz tog stanja i podigao glavu, mogao za nju da bude skraćen. Kriminalizovani delovi tajnih službi u sinergiji sa mafijom, a po nalogu sa državnog vrha, likvidirali su mnoge javne ličnosti iz sveta politike, novinarstva, policije i sudstva”, ocenjuje u knjizi.
Precizira da je od 1997. do 2003. godine u Srbiji ubijeno čak 14 javnih ličnosti, uključujući i premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2003. ispred zgrade Vlade, te bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, 25. avgusta 2000. na Fruškoj Gori.
Po nalogu vrha Državne bezbednosti ubili su ih pripadnici Jedinice za specijalne operacije, kojima su se, u slučaju atentata na Đinđića, pridružili i pripadnici zemunskog klana.
Od svih ubistava, rasvetljena su samo ta dva i ubistvo Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, koga su u aprilu 1999. likvidirali bivši pripadnici Službe resora državne bezbednosti ispred zgrade u kojoj je živeo.
Među ubijenima bila su i petorica policijskih funkcionera. Prvi među njima, general- pukovnik Radovan Stojičić Badža, zamenik ministra unutrašnjih poslova, likvidiran je u aprilu 1997, u beogradskom kafiću “Mama mia”, nedaleko od zgrade Ministarstva. Tada je “puštena priča” da je u Stojičićevoj torbi pronađeno 700.000 evra, a u kasi još 700.000, te da su ga navodno “ubile cigarete”. Gvozdenović, međutim, tvrdi da ima pouzdane informacije da je u torbi pronađeno samo 500 maraka i jedna pomorandža, a da u kasi nije bilo novca.
Ubijeni su tada još i Milić Vukosavljević, istaknuti policajac beogradskog SUP-a (1998), Milorad “Boro” Vlahović, pomoćnik načelnika kriminalističke službe SUP-a Beograd (1999), Dragan Simić, načelnik odeljenja unutrašnjih poslova Savski venac (1999), kao i general policije i pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti Boško Buha (2002).
Zoran Todorović Kundak, generalni sekretar JUL-a, ubijen je 1997. Tokom 2000. godine, osim Stambolića, ubijeni su i Pavle Bulatović, ministar odbrane SRJ, Žika Petrović, generalni direktor JAT-a i sudija Nebojša Simeonović, koji je vodio istragu o ubistvu Bulatovića.
Sledeće, 2001. godine, ubijen je novinar Večernjih novosti Milan Pantić, a dve godine kasnije Branko Bulatović, predsednik Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore.
Pokušana su dva atentata na Vuka Draškovića, u oktobru 1999. na Ibarskoj magistrali i jula 2000. u Budvi, čiji su izvršioci članovi zemunskog klana koji su postupali po instrukcijama visokih funkcionera DB i Radeta Markovića. Samoubistvo su izvršila dva ministra policije, Vlajko Stojiljković i Zoran Sokolović, kao i policijski pukovnici Vladimir Božović i Srba Ranđelović.
Pred Međunarodnim sudom u Hagu na višegodišnje kazne zatvora osuđeni su generala policije, Sreten Lukić i Vlastimir Đorđević „Rođa“.
“Zašto ne biješ tu bagru i stoku?”
“Rođa”, koji je inače bio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i šef Resora javne bezbednosti MUP Srbije, bio je jedan od policijskih funkcionera koji je insistitrao da Gvozdenović interveniše tokom protesta 1996. i tražio da bude sankcionisan jer to ne čini.
“Nisu to građani, to je bagra, to je stoka, zašto ti to ne biješ, jesi li ti najpametniji u Srbiji?”, govorio mu je.
Kada su demonstranti najavili blokadu auto- puta kod hotela Nais i Proseka, naredio mu je da “uzme buldozere iz Preduzeća za puteve, razgrne sva vozila, a po barabama palicama”.
Gvozdenović je, umesto toga, razgovarao sa liderima lokalne koalicije „Zajedno“, Zoranom Živkovićem, koji je nešto kasnije postao gradonačenik Niša, i Branislavom Jovanovićem, koji je postao predsednik gradske vlade.
Nadređenima je kazao da u razgovoru hoće da ih “upozori”, a zapravo su dogovorili da proteste zajednički drže pod kontrolom.
On lično je imao stav da u Nišu neće biti policijske intervencije sve dok su protesti mirn i bez ugrožavanja lične i imovinske sigurnosti. Tokom protesta nije bilo većih incidenata.
„Bilo je sasvim jasno da su izbori pokradeni, a moja profesionalna obaveza bila je da štitim pokradenog, a ne kradljivca. Ceo grad je bio u buntu. Zar da udarim na narod i zaratim sa celim gradom? Zar da nosim etiketu policijskog siledžije i da mi porodica savija glavu kad izađe na ulicu? Ne, nikad i ni po koju cenu“, razmišljao je tada.
Procenjivao je da ga neće smeniti jer u Nišu postao popularan zbog odnosa prema protestima i građanima, ali je znao da postoji i drugi način da ga sklone- fizička likvidacija.
U razgovoru sa suprugom Anicom kazao je da se ne boji likvidacije, već da ga ne ubiju u nekom sokaku ili ulazu u zgradu, a potom plasiraju priču da je to navodni obračun unutar narko ili druge mafije, posledica nerasčišćenih dugova, osveta nekog ljubomornog tipa…
Odlučio je da se kreće jedino od kuće do posla i uvek istom trasom.
Lepa žena, japanska pratnja, zemunski klan
Pokušali su, kaže, da ga ubiju 1996, kada su mu između ostalog „podmetali i jednu lepu ženu“, pa početkom 1998, kada su pokušali da mu „napakuju“ umešanost u navodno izdavanje duplog pasoša tadašnjem direktoru DIN Smiljku Kostiću, za ozbiljnu “naknadu”.
Onda su, kaže, opet probali 2.000, nakon okruglog stola koji su organizovali “otporaši”, a na kojem je govorio o protivzakonitom postupanju policije prema njima. Tada su u Niš došli pripadnici Zemunskog klana, kojima je obezbeđen smeštaj, a policija im dojavljivala podatke o njegovom kretanju. Organizovali su takozvanu japansku pratnju. On i supruga su se na kratko sklonili iz Srbije, u Tursku.
Poslednji pokušaj likvidacije bio je u septembru 2002. Tada je uhapšen muškarac “sa dosijeom”, koji je noću, pored njegove kuće u Donjoj Vrežini, sedeo u automobilu, sa pištoljem za koji nije imao dozvolu i metkom u cevi. Kada su policajci želeli da ga letimišu, muškarac je počeo d beži, došlo je i do pucnjave, ali je savladan. Načelnik niške policije je prethodno doneo odluku da se njeni pripadnici ozbiljno uhvate u koštac sa podzemljem, pošto su pucnjave na ulici učestale.
Gvozdenović ocenjuje da je razlog za pokušaje likvidacije, kao i hapšenje koje je usledilo, bila ne samo činjenica da je “neposlušni” kadar i “nezgodni” svedok, već i zato što je kao takav u viđen i za visoke funkcije u MUP-u, u sektoru javne, pa i državne bezbednosti.
To se najpre pominjalo posle 5. oktobra 2000. godine, pa pred izbore 2008.
Svoje hapšenje najavio u Danasu
Upravo pred te izbore, u julu 2007, uhapšen je u akciji Mreža, po zahtevu Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, kao deo osmočlane kriminalne grupe koja se sumnjičila za organizovani šverc cigareta.
Organizatori grupe bili su ubijeni načelnik Resora javne bezbednosti Stojičić i njegov brat Siniša Stojičić.
Načelniku niškog SUP-a se pripisivalo da je početkom 1997. onemogućio kontrolu nelegalnog prometa cigareta iz magacina preduzeća R5, u vlasništvu Badžinog brata.
Gvozdenović je u intervjuu u Danasu, datom na njegovu inicijativu neposredno pred hapšenje, saopštio da ima pouzdane informacije da će SBPOK to učiniti i izrazio javnu bojazan da može biti i ubijen.
Kazao je da je sve dokaze koje ima kopirao, ostavio kod poveljivih ljudi i obavezao ih da ih objave “u slučaju da mu se nešto dogodi”.
Ocenio da se akcija Mreža pretvorila u „farsu i bruku“, političke obračune i namirivanja, dok se pravi tajkuni i krivci ne hapse.
“Državna i javna bezbednost moraju da se pročiste. Da sam imao prilike, smenio bih sve koji nisu shvatali da građani imaju slobode i prava koje su za policiju svetinja. Lustrirao bih sve koji su nam držali predavanja da su ‘otporaši’ državni neprijatelji koje treba pohapsiti. Srbija konačno mora da napravi profesionalne, a ne ispolitizovane službe bezbednosti koje će biti po meri građana, a ne po staljinističkim metodama”, rekao je pred hapšenje za Danas.
Apelacioni sud u Nišu je početkom 2014. godine Gvozdenovića pravosnažno oslobodio svih optužbi, nakon čega je on od države tražio i dobio odšetu zbog neosnovanog i teškog narušavanja ugleda.
Taj period i događaji biće obrađeni u sledećoj njegovoj knjizi, najavljuje.
Na čelu policije u Nišu bio je od 1994 do 1998, te od 2000 do 2004. godine.
Politika među policajcima
„Sećam se sastanka u podrumskim prostorijama u niškom SUP-u, na početku 1991. godine, na kojem je jedan profesor sa niškog univertziteta, po dogovoru sa tadašnjim starešinom organa, starešinama policije otvoreno sugerisao da policija treba da se učlani u Socijalističku partiju Srbije, a da će se svako kontaktiranje sa predstavnicima opozicionin stranaka uzimati kao kolaboracija sa neprijateljem… Istupio sam, rekavši da smi mi policija ovog naroda, a ne neke političke stranke, bilo kako da se ona zove“, navodi Govozdenović u knjizi.
„Posle ubistva Badže, koji mi je inače mesec dana pred ubistvo kazao da nema namere da me kažnjava zbog mog odnosa prema građanskim protestima, novi ministar policije Vlajko Stojiljković je načelnicima SUP-a i službama MUP-a saopštio: ‘Od ovog trenutka treba da prihvatite novu filozofiju, koja znači da policija Srbije pripada Socijalističkoj partiji Srbije’. U to vreme sam čuo da je ispružio prst prema meni i kazao: ’On nije naš’. Od tog trenutka, i dolaska na mesto načelnika resora JB Vlastimira Đorđevića ’Rođe’, policija je počela da se učlanjuje u SPS i JUL, pri čemu su ’julovci’ više kadrovski sagledavani“, dodaje u romanu.
„Početkom 21. veka, u vreme DOS-a, zahtevan je vanstranački sastav policije. Međutim, već 2004, a nakon ubistva Đinđića i iznuđenih izbora, Demokratska stranka Srbije je učlanila u svoje redove najveći broj rukovodećeg sastava policije. Već 12. marta 2003. pisao sam depešu ministru policije Draganu Jočiću u kojoj ga upozoravam da DSS u Nišu kadrovira po SUP-u, i da se policajci ponovo upisuju u stranke. Tražio sam sastanak, ali mi ga nije ponudio, niti odgovorio na dopis“, kaže Gvozdenović.
Sto godina u policiji
Gvozdenović je rođen 1945. u selu Rudare, u opštini Kuršumlija, od oca Stevana, policijskog službenika i majke Milke, domaćice.
Članovi porodice Gvozdenović se stotinu godina unazad zapošljavaju u policiji.
Završio je Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu, te Fakultet bezbednosti u Skoplju.
Karijeru je počeo 1969. godine kao policijski pozornik u Nišu.
Bio je i komandir stanice milicije za grad Niš, načelnik odeljenja milicije zajedničkog SUP i komandant Prištinskog odreda policije.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
