Milošević/Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"Zbog hiperprodukcije u automobilskoj industriji, pre osamdeset godina došlo je do pada cena, te sve pristupačnijih automobila, što je za posledicu imalo pojavu sve većeg broja saobraćajnih nesreća u Americi.
Za to vreme, starinarnice u ulici Kralja Aleksandra, koje su prodavale polovnu garderobu i nameštaj najsiromašnijima, dobili su nove mušterije. O njihovim mušterijama, ali i o obaveznim školskim časovima „šofiranja” pisali su predradni jugoslovenski listovi „Pravda” i „Vreme”.
Kako je rat uveliko uzimao maha, pre osamdeset godina polovna odela više nisu kupovali samo najsiromašniji, piše dnevni list „Vreme”.
„U dvadeset starinarnih radnji u ulici Kralja Aleksandra snabdevali su najsiromašniji stanovnici Beograda. Nekada. Danas su cene i starom odelu naglo skočile.”
Među vlasnicima starinarnica mišljenja su bila podeljenja. Dok su jedni tvrdili da se nekad gotovo novo odelo moglo naći za malo novca, drugi smatraju da situacija i nije toliko loša, naprotiv, dovela im je novu klijentelu.
„Posao ne ide loše. Dobro je. Nekada su se ovde oblačili samo siromašni. Danas, međutim, imate i ljude iz ‘srednjeg staleža’, da se tako izrazim, koji su skoro naše najbolje mušterije.”
Ispred prodavnica nalazili su se nosači i amalini koji su jedni drugima spuštali cene, kako i samo tržište funkcioniše i danas.
„Nemaju kupci računa da plaćaju mnogo nosača, pa da ispadne posle ‘skuplja dara nego maslo’. Ovako se bar nešto i zaradi.”
U ovi prodavnicama se moglo naći mnogo šta, od peći, cipela, dečjih kolica, čizama, lovačkih torbi, pa do umivaonika. Prodavačice su po nepisanom pravilu sedele ispred radnje.
„Priđe li kupac, odjednom se naglo budi i počne ubedljivo da vam govori o solidnosti i kvalitetu polovne robe. Tako pred svakom radnjom.”
Pored garderobe i nameštaja, postojao je i veliki broj vlasnika starinarnica koji su prodavali i antikvitete.
„Posao ide dosta dobro. Svet koji voli starine kupuje bez obzira na stanje u svetu. To je pasija, kojoj se teško odoleva.”
O odnosu na neka ranija vremena, govorio je vlasnik antikvarnice, iznoseći zanimljivu činjenicu o situacijama kada su druge države imale unutrašnje probleme, a to se dobro odnosilo na ovo podneblje.
„Ni danas, doduše, nije rđavo, ali kada je u Turskoj izvršena nacionalna revolucija… e, tada smo dobro zarađivali. Vagonima se tamo vuklo staro odelo i šeširi. I na samoj granici otvarane su radnje kako sa novom, tako i sa polovnom robom, jer onda niko nije mogao da uđe u zemlju sa fesom ili šalvarama.”
Kako je sagovornik zaključio, evropeizacija Turske države dosta je dobrog donela trgovcima sa ovih prostora.
Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.
Usled pada cena automobila, a do čega je došlo zbog hiperprodukcije u automobilskoj industriji, Amerika se susrela sa problemom povećanja broja saobraćajnih nesreća.
O samom načinu njihove borbe sa ovom situacijom, uvođenjem „šofiranja” kao obaveznog škloskog predmeta, pisao je dnevni list „Pravda”.
Ukazujući na problem, policija iz Njujorka je na plakatima istakla uporedne podatke broja stradalih za vreme 18 meseci rata (50.310) i broja stradalih u saobraćajnim nesrećama.
„Za osamnaest meseci od jula 1938 do kraja 1939, broj nastradalih u automobilskim nesrećama u Sjedinjenim Američkim Državama je iznosio 1.300.000.”
Kao jedna od mera istaklo se uvođenje obaveznog školskog predmeta u sve osnovne, srednje i pojedine stručne škole koji bi edukovao mlade naraštaje iz ove oblasti.
„Da bi se ovom velikom zlu stalo na put, američka vlada je nedavno objavila naredbu da se u osnovnim, srednjim i nekim stručnim školama učenje šofiranja zavede kao obavezni nastavni predmet.”
Automobili su bili opremljeni automatskim regulatorima brzine, koji služe kao vid sprečavanja prekoračenja brzine.
Naravno, kao jedna od mera u borbi za bezbednost vozača i učesnika u saobraćaju istakla se mera u vidu novčane kazne.
„Ako se, na primer, utvrdi da je do saobraćajne nesreće došlo usled neispravne kočnice, sopstvenik automobila ili sam šofer se kažnjava sa 1000 dolara novčane kazne.”
Za sve one kojima nije prvi da se susreću sa kaznama, odnosno više puta su kažnjavani, postojale su posebne mere.
„Ako je neki šofer već u tri maha bio kažnjen zbog nepropisne brzine, on je obavezan da spreda na kolima stavi tablu sa krupno ispisanim tekstom: ‘Pažnja! Ovaj je automobil opasan! Vozi nepropisnom brzinom!’.”
Svaka od saveznih država je imala svoje propise, a neke su i broj nesreća dovodile u vezu sa slabom inteligencijom vozača koji ih izazivaju.
„Postoje i takve države u Uniji u kojima se nepopravimi šoferi, izazivači automobilskih nesreća, interniraju u bolnice, gde moraju besplatno da vrše mesecima dužnost bolničara i to u hiruškom odeljenju, kako bi se i svojim rođenim očima uverili o strašnim posledicama nepropisne brze vožnje.”
Bilo je i onih koji su bili rigorozniji, kao što je guverner savezne države Tenesi.
„One šofere koji su izdržali zatvor i platili veliku novčanu kaznu policija primorava da čitave sate šetaju s jedne strane ulice na drugu na raskrsnicama, gde je automobilski saobraćaj najživlji.”
Američke vlasti su više nade polagale u praktične kazne, dok je novac bio u drugom planu.
Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.
List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.
Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
