foto: A. LatasPoslednji ambasador SFRJ dok je još Tito bio živ, u Velikoj Britaniji od 1977. do 1981. godine, bio je Živan Berisavljević (87). On je jedan od retkih ljudi u našoj zemlji koji je imao bliske kontakte sa britanskom kraljevskom porodicom.
Za vreme njegovog mandata na koji je došao kao najmlađi član kolegijuma ministara, sa samo 42 godine, Tito je, kako kaže za Danas, bio kičma odnosa naše tadašnje zemlje sa Ujedinjenim Kraljevstvom.
U diplomatiju je otišao po kazni, kako otkriva, „šutnut je u vis”, zapravo, sklonjen sa tada glavnih tokova unutrašnje politike gde je bio ministar kulture, prosvete i nauke.
Našeg vitalnog i visprenog sagovornika, srećemo u njegovom novosadskom stanu, koji je verovatno najvrednija biblioteka za diplomate u Srbiji.
Nakon prologa o tome koliki je Sremac, Berisavljević zahvaljuje što preko javnosti može da izrazi saučešće kraljevskoj porodici i kralju Čarlsu sa kojim je, kako navodi, razvio blakonaklone odnose.
“Elizabetini državnički kapaciteti i mudrost stasavali su kako su opadali kapaciteti premijera Britanije, od neprikosnovenog Čerčila, pa preko Margaret Tačer koja je unela ozbiljan prekid. Velika Britanija zapadala je u istorijski zaista prelomne situacije. Pozicija kraljevske porodice je u stilu „ne mešam se u politiku, ali imam ogroman uticaj na nju“. Ona bi sad u ovim pomodnim i jeftinim vremenima bila nazvana influenserkom, sa tim da joj je to po rođenu suđeno”, priča nekada naš najmlađi ambasador na svetu.
Njegov dolazak u London poklopio se sa proslavom 25 godina vladanja Elizabete II, za koju kaže da je veoma cenila Tita.
“Moj prethodnik, ambasador Vladimir Velebit, prisustvovao je sceni kada je Tito u poseti kod kraljice seo za klavir i počeo da svira, a znao je to pristojno da radi. Ona je tada Velebitu šapnula na uvo: „Ako je ovaj čovek mašinbravar, ja nisam britanska kraljica”, kaže Berisavljević.
U Britaniji se zadržao četiri i po godine, stekao je vredna poznanstva i prijateljstva, poput onog sa lordom Piterom Karingtonom, sa kojim je razvio veoma lične odnose.
Kontekst je bio takav da je poslat od strane šefa zemlje koja nije postala lak ratni plen, kako kaže, koji je već uveliko slovio kao svetsko ime na političkoj sceni i vodio aktivnu politiku, a kad je došao u London, već se znalo da će Elizabeta II izrasti u osobu koja će imati ozbiljnu ulogu u svetsko – istorjiskim odnosima.
“Ona je iz jedne prividno politički nedelotvorne pozicije, ali moralno i idejno vrlo značajne u svom društvu, pomogla da Britanija prođe kroz sve te trasformacije. U procesu dekolonizacije, oslobodilačkih pokreta čitavih kontinenata i naroda, to je sve u velikoj meri pregmrela preko svoje vladarske krune, a da je Britanija to izvela na način tačno primeren onim kako oni i vladaju. Oni su otišli iz kolonija, ali su ostavili tamo čvrste veze”, nastavlja on.
Indira Gandi, koja je u protestu protiv tog uticaja, dodaje naš sagovornik, rekla je da oni nemaju drugi jezik koji ih spaja, ako se ne koriste jezikom kolonizatora, te prisustvovanje jednoj predstavi u Kašmiru gde su tamošnje mlade devojke igrale Šekspira kako bi pokazale koliko su emancipovane, iako pripadaju kulturi starijoj od britanske, pomalo tužno, ali i ilustrativno govore šta je ta imperija zapravo značila za čitav svet.
Poseta Tita Velikoj Britaniji i problemi sa četničkom emigracijom
Za vreme Berisavljevićeve diplomatske misije već se počela osećati kriza koja će zahvatiti posttitovsku Jugoslaviju, uprkos prividu da sve funkcioniše.
Ali, zato na međunarodnom planu, orktiva naš sagovornik, Tito nikad nije bio popularniji, delom što se i sam posvetio međunarodnoj politici.
Tako je Jugoslavija postala apsolutno jedna od najuticajnijih zemalja u sistemu tadašnjih međunarodnih odnosa.
Berisavljević kaže da to dokazuje i njegova najmarkantnija međunarodna turneja iz 1978. godine.
Bio je u SAD i Kanadi, a na insistiranje Vlade Britanije, pozvan je da u povratku iz Amerike poseti dva dana Englesku, jer nisu mogli da dozvole da preskoči London, a posle toga ode u Moskvu, Peking i Ujedinjene nacije.
“Malo je šefova država koje poziva Velika Britanija”, dodaje Berisavljević.
Međutim, zaoštavanjem sukoba ratoborne evropske desnice, Jugoslavija je tamo imala jak angažmam najkonzervativnijeg dela britanskog establišmenta, koji je uspeo da isforsira neprotivljenje same Vlade da se angažuje četnička i ustaška emigracija, da protestuju tamo gde se Tito pojavi.
Malo i da bi se napakostilo tadašnjem premijeru Kalaganu.
„Da bi naterao službe da sklone navodne demostrante, Kalagan je izašao pred Tita na aerodrom, što inače britanski premijeri nikada ne rade, i odveo nas u hotel Kleridžis koji je tada postao naša rezidencija. Pred hotelom nas je dočekala četnička emigracija, a popodne je trebalo da je zameni ustaška. Rekli smo Englezima da nema smisla da nam to rade, ako su nas već zvali i ako svi znamo da je Tito verovatno poslednji put ovde. Otišao sam u svoju rezidenciju i kako sam znao da nas prisluškuju, rekao sam ljudima u ambasadi da niko ne napušta zgradu jer je moguće da se sa Titom vratim nazad u Jugoslaviju, još večeras, ako se demostranti ne skolne“ priseća se nekadašnji ambasador.
Ovu rečenicu je u prostorijama ambasade izgovorio oko posla sedam, a već u pola osam, zvali su ga iz Kleridžisa da se vraća nazad, jer Kalagan opet dolazi da ih sada lično odvede do Bakingemske palate koja je tu u blizini.
Ono što je kraljica posle uradila je, kaže, tipično za nju. Ko god dolazi na prijem kroz Bakingemsku palatu prolazi kroz tri dvorane, dok stigne do kraljice.
Elizabeta je, dodaje, napravila gest bez presedana, izašla je na spoljne stepenice i dočekala Tita.
Tito je bio već star ali oštrouman i odmah je ukapirao je da je stvar oko demostracija završena.
“On je meni odmah na počeku rekao, vi ambasadore čuvajte posetu, a pustite ove lajavce. Bio je verovatno nezadovoljan iznutra. Nakon gesta kraljice veoma se oraspoložio. Za večerom, na svoju inicijativu, pozvao je Čarlsa da dođe u Jugoslaviju u oktobru te godine”, nastavlja naš sagovornik.
Koliko su ga cenili dokazuje kaže i činjenica da kraljevska porodica koja, inače, ne ide zvanično na sahrane, to je iznimno učinila kada je kraljica prisustvovala sahrani Šarl de Gola, a njen suprug princ Filip, sahrani Tita.
Tu su bili još i Margaret Tačer, te svi predsednici engleskih partija.
“Tada sam se uverio kakvi su odnosi između kraljevske porodice i vlade. Tačerizam je već uveliko obilazio planetu, ali ona, kada je na aerodromu srela princa Filipa tako je kiksnula pred njim, kao đačić. Ono što je zanimljivo je da su oni imali zajednički avion, ali je princ išao u kraljevski deo, a članovi vlade u svoj deo, uopšte nisu bili zajedno. To su ti odnosi koje čovek teško razume ako ih ne vidi”, otkriva nam Berisavljević.
Poseta princa Čarlsa Jugoslaviji i razgovor u Igalu
Tito se lečio u Igalu kada je princ Čarsl došao u Jugoslaviju. Tamo ga je i primio. Na tom ručku se videlo koliko je Čarls već bio pripremljen za ulogu koja mu je namenjena.
Više se ponašao kao radozali mlad čovek koji je Titu postavljao pitanja koja su i političke naravi, poput onoga da li SSSR priprema svetsku revoluciju?
U jednom trenutku Čarls je pitao šta predsednik Jugoslavije misli o pitanju Irske, konstatujući da mu se sviđa kako smo mi rešili međunacionalne odnose.
Govorio je i da kad postane vladar, najrađe bi ujedionio Irsku, ali je svestan da bi to verovatno izazvalo rat.
„Pitao ga je šta misli o Čerčilu. Tito mu je tada prepričao jedan njihov razgovor vođen u kolima. Maršal je tada rekao britanskom premijeru kako zna da ga ovaj ne voli, na šta mu je Čerčil odgovorio „ne, ja sam vas mrzeo kad ste se oko Trsta sa nama poslađali skoro do rata, ali vas volim zato što ste bili svoji, i onda i sada“, kazao je nekadašnji ambasador.
Berisavljević je i pripremio posetu princa Čarlsa našoj ambasadi, koja je morala biti izvedena u najvećoj tajnosti jer je pravilo da članovi engleske kraljevske porodice ne idu u posete ambasadoru, sem ako nisu u bliskim rođačkim vezama sa ambasadorima pojedinih kraljevskih zemalja.
Kako je njegova ćerka išla gimnaziju koju je pohađala i Kamila, želela je po svaku cenu da vidi princa, iako joj to po protokolu nije bilo dopušteno.
„Nisam mogao da ju osujetim da ne vidi princa koji dolazi u našu kuću. Izmislili smo da ga ona dočeka, da mu pridrži kaput, kao devojka u posluzi. No ona, svoja kakva jeste, stala je krajnje mangupski, pokazujući da nije posluga i Čarls je to u momentu ukapirao. Pitao ju je gde je naučila tako dobar kraljevski engleski i odmah se nadovezao kako je i on odrastao sa tako strašnim roditeljima“, kaže Berisavljević i nastavlja da kad je stigao oval u kojem je bilo mesa,, princ je već znao šta su ćevapčići.
Šalu na stranu, Berisavljević smatra da će Čarls nastaviti sa velikim umećem da manevriše tronom, prilagođavaće zemlju novim procesima u svetu, jer je on „odnegovan da bude čovek dobrih namera“.
Srebrni orden kraljice Elizabete
U vitrinama Berisavljevićevog kabineta mogu se naći, između ostalih, fotografije sa potpisom Elzabete II i predsednika Tita, ali i jedan srebrni orden koji je dobio povodom 25 godina vladavine kraljice.
“To je toliko visoko rangiran orden da sam se iznenadio kada sam to saznao. U biografiji lorda Mauntbatena koji je imao ogromni broj ordenja, ovaj je uvrstio među prve, od jedno stotinu koje je naveo da ima“ kaže nekadašnji ambasador.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
