Pravi Basara živi na Kubi

U jednom od tekstova iz ove knjige, pod nazivom „Kratka teorija hodanja po vodi“, zapisao je: „Mom naumu da hodam po vodi ne protive se ni fizika ni metafizika već (prvenstveno) moral, politika, tehnologija i kultura“, podseća Zoran Jeremić u uvodnom tekstu novog dvobroja (178-179) časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac u celosti posvećenom Svetislavu Basari. Dvobroj su priredili Jeremić i Maja Rogač, a zahvaljujući jednoj od retkih kulturnih institucija (u svakom smislu te reči) van Beograda, oličenoj u Branku Kukiću i izdavačkoj kući koju vodi (istog imena kao časopis), Basara se našao među takvim odabranima poput: Barouza, Lafkrafta, ali i Tesle, Albaharija, Ničea, Harmsa, Enkija Bilala, Antonena Artoa, Pope, Selina, kojima su takođe bili posvećeni čitavi temati Gradca. Istovremeno, Basara je tako, za života, dobio svojevrsni zbornik o sopstvenom liku i delu, kakav bi samo mogli da požele oni „klasici“ srpske književnosti na koju se takva vrsta milosti sa zvaničnih mesta – iz instituta ili sa univerziteta još uvek nije izlila. Već jedna rečenica iz Jeremićevog uvodnog teksta nazvanog „Basara by night“ (parafrazom Basarinog lika i njegovih dela, kao naslova ili čitave teme kojom se u svojim tekstovima u ovom dvobroju bave, poslužiće se i drugi autori), obrazlaže čime je baš on ovakav jedan netipičan zbornik zaslužio: „Reč je, naprosto, o tome“, kaže Jeremić, „ da je Basara po meri vlastitog osećanja tradicije otvorio novi polemički prostor u srpskoj književnosti, ili uzburkao stari. Još ne hoda po vodi, ali je i dalje „na ivici“.“

Iza uvoda, sledi Basarin tekst, pisan specijalno za ovo izdanje, koji je, kako kaže, trebalo da bude autobiografski zapis, ali se on, umesto toga odlučio za jednu „kriptobiografiju, upakovanu u povest o složenom odnosu Vagnera i Ničea“ nazvanu „Novi slučaj Vagner“. Ovaj svoj postupak objašnjava na sledeći način: „Biografije (opisi života) u Srbiji su nemogući zato što u njoj nema života u pravom smislu te reči. Ovde je smrt na mnogo većoj ceni nego život. Smatra se da je čovek živ ako diše, ako ima puls, krvni pritisak od najmanje 100/50, ako dobro jede i ako je spreman da u svakom trenutku, bar deklarativno, umre za otadžbinu. Ovde čovek postaje odrastao i uvažen, takoreći punoletan, tek kad umre. Istorijska „veličina“ Srbije se meri brojem srpskih mrtvaca.“

Na narednih pedesetak strana su odlomci iz Basarinih dela a zatim prvi u nizu intervjua objavljen 1997. godine u časopisu Reč, najobimniji i verovatno najpodrobniji po pitanju Basarinih književno-teorijskih uvida, njegove poetike, odnosa prema tradiciji, ali i između književnosti i stvarnosti: „Ja zastupam stanovište (uostalom, prilično sam usamljen u tome) da je fikcija stvarnije od stvarnosti i da je svrha umetničke artikulacije fikcije sprečavanje da se svet sroza još dublje u imanenciju, u solidifikaciju“, kaže ovaj „narativni teolog“ koji pisanjem samo odlaže suočavanje sa sopstvenom smrtnošću. I njegov stav prema odnosu pisac – čitalac drugačiji je: „Nekakva mongoloidna sinergija pisca i čitalaca, to ne dolazi u obzir. Ne osećam nikakvu odgovornost prema čitaocima, jer svako kupuje i čita knjige na vlastitu odgovornost.“

Nakon intervjua, dolaze oni tekstovi koji čitavom tematu daju zbornički karakter. U njima se književni profesionalci bave pojedinim Basarinim delima, ili pojedinim fenomenima i motivima u njima. Forme idu od književne kritike koja je objavljivana po dnevnim novinama i nedeljnicima ili književnim časopisima do književnoteorijskih analiza. Tu je i poseban odeljak sa izvodima iz strane recepcije Basarinog dela – intervjua, kritika i opet naučnih radova, nečega čime se ne može pohvaliti ni jedan broj onih ovdašnjih tzv. etabliranih pisaca.

Najzad, o Basari i (sledstveno) njegovim knjigama pišu oni koji su ga znali još dok nije postao pisac. I ti tekstovi, u svojoj zanimljivosti apokrifni a stvarni koliko i (Basarina) fikcija sama, najupečatljiviji su doprinos poimanju lika i dela jednog čudotvorca, koji još uvek ne hoda po vodi.

O višestrukosti Basarine ličnosti i nemogućnosti da se otkrije jedan jedini, onaj pravi Basara, svedoči Albahari u tekstu „Basara ne postoji“: „Pravi Basara odavno živi na Kubi, doznali smo to iz krajnje poverljivih izvora, govori španski i izdržava se tako što lokalnim meštanima piše molbe, čitulje, izjave i pisma rođacima u inostranstvu. Ne pada mu na kraj pameti da se vraća u Bajinu Baštu. Priča o lažnom Basari uopšte ga ne zanima, za njega je to gotova stvar. Jeste, on je napisao nekoliko priča i neke od romana, ali ni u kom slučaju sve što može da se nađe u knjižarama. Odavno je prestao da čita knjige koje on nije napisao, a kada poželi da pročita neku knjigu od njemu dragih pisaca, on sedne pa je napiše. To treba reći u prošlom vremenu, jer je u jednom periodu trošio više papira i mastila nego neka osnovna škola u Havani, pa su mu kubanske vlasti zabranile da ih dalje kupuje. Sa smanjenom količinom papira smanjila se i mogućnost da napiše svoje remek-delo, roman „Kastrirani Kastro“, na kojem je počeo da radi čim je u Kubi stao na noge.“

Na kraju – „Esej o Basari“. Iz pera, kako se kaže, Puriše Đorđevića. Kada doživite da esej o vama piše Puriša Đorđević, za života prelazite u legendu: „Basara i ja zaklani od votke koju nam je sve do livade doturao Čani. Nismo bili pijani, tek ćevli. Ja sam u barberi-mantilu, kašmir-šal. Basara je u oblacima, kao da se dogovara sa borovima za prvu rečenicu koju će uskoro da napiše. On sanja i bez kinte. Ja u mantilu, rekao sam koja marka, dodajem da u naročito unutrašnjem džepu, ne mantila, nego pantalona, imam nemačke marke od prodaje rođene kuće. On, Basara, ima pantalone, kaputić, unutrašnji džep, ali bez kinte. Ne mogu da ga tako otpustim, kako će bez love do Bajine Bašte. On me gleda. Čeka lovu. Ja vadim nekoliko banknota. On se osmehnu na moju ponudu. Zaceni se od smeha, nije se zagrcnuo. Prezreo me. Skočivši kao sa trambuline, otrča smejući se preskačući borove, što je nemoguće, ali je dobro za opis onoga šta je on sve bio u stanju da učni. Koji mu je krivak, upitah Čanija. Slobodan čovek, eto šta je. Tako je to bilo, leba mi.“

Deda u grupi „Punk Floyd“

U „Novim prilozima za romansiranu biografiju Svetislava Basare zvanog Deda“, Zoran Filipović priseća se Basarinih pank početaka u bendu „Punk Floyd“ čiji je jedan nastup izgledao ovako: „Deda je to otpevao u svom neponovljivom i neverovatnom tonalitetu, obučen u kožni prsluk, onako na golo telo, u nekim nemogućim, kariranim pantalonama, koje je, mislim, pozajmio od moje školske drugarice Zage, i sa omčom od debelog užeta oko vrata. Odsvirali su još tri ili četiri stvari: „Električna stolica“, „Gospođica“, „Mama“, „Dr Olja“, čini mi se da je to bila plej-lista na „Šarenom popodnevu“. Nisam baš siguran da li je Deda pokazao dupe publici, na tom „Šarenom popodnevu“, ili je to bilo tek naredne godine, na Rok izlogu II. Ili II, ko će mu ga znati, ali sasvim sigurno, Opštinska konferencija saveza socijalističke omladine je imala i te kako buran sastanak na temu „Šarenog popodneva“ i negativnih tendencija koje su počele da se šire među mladima u Titovom Užicu.“